DOLAZAK DALMATINACA U LIKU 1941.g.

U samrtnom proljecu ljeta 41.god. kad je umjesto sunca i topline na Korenicu pala tamna studena tmina ocaja i izgubljenosti te izdaje i ostavljenosti srpskog naroda na milost i nemilost onom narodu sa kojim je ovaj kraj vjekovima zajedno cuvan i sacuvan od stranih zavojevaca. Tada su se na pocetku ljeta desili strašni i dotad nevideni zlocini nad ljudima korenicke kotline, kad je na prevaru, zbog odaziva novoj vlasti, na Preboju, Jadovnu i drugim stratištima stradalo više stotinakorenickih domacina i mladih ljudi. Nova vlast je koristila još uvijek oprobani turski recept – da je Srbina teško ubiti, ali zato lako prevariti. Ovom narodu je je sve to utoliko teško palo i izazvalo ocajanjepošto ovo nikad nisu mislili da mogu doživjeti od istog bratskog hrišcanskog naroda katolicke provinijencije. Poslije ukidanja Vojne krajine 1881.g. ovaj narod se pacifikovao i okrenuo da traži rješenja za svoj životni opstanak u novim okolnostima. Odani caru i vlasti naivno su povjerovali daje i ova vlast, vlast koja štiti svoje pucanstvo-stanovništvo. Zlocini nove vlasti nad nedužnim stanovništvom, ljutosu ranili i probudili uspavanog krajiškog vuka ispod jagnjece kože. Došlo je vreme borbe za goli život i opstanak. Ustanak onih koji pretekoše ova stradanja, buknuo je svom silinom i brzo je protjerana ustaška vlastiz Korenice. Ali ubrzo dode nova okupaciona vlast italijanskih fašista koja je koristila sadejstvo sa ustašama u kažnjenickim akcijama pri vršenju zlocina nad nevinim i nezašticenim stanovništvom, ženama i djecom.Ustanak je u pocetku bio spontan, narodni,pod rukovodstvom istaknutih pjedinaca iz naroda ovog krajau kome su bili i clanovi KPJ, oficiri bivše JV i dr. ( Ð.Jovanic, M.Žeželj, S.Matic, S.Opsenica kao i predstavnicihrvatskog naroda M.Oreškovic iJ.Blaževic ) .Oni su ustanak osmišljavali i strateški usmjeravali.Okupacione talijanske snage bile su odlucne da uguše ustanak i smire situaciju, ali zlocine nad nedužnim stanovništvom i njhovom imovinom, uz sadejstvo ustaša,nisu mogli izbjeci, a bili su superiorni u vrsti naoružanjuposebno u artiljeriji.Snaga ustanka je polako slabila zbog otežane logistike vezane za snabdjevanje oružjem i municijom koje su morali otimati od okupatora , osipanja ljudstva usled borbenih gubitaka i ranjavanja te otežanog zbrinjavanja ranjenih, ali je moral i odlucnost kod vecine još uvijek bio na visini. A tada je decembra 1941.g. iz Dalmacije u Liku i to u Krbavicu, jedan prelijep izolovani prostor blizu Korenice, došla grupa od 30 partizana Dalmatinaca-Hrvata sa svojim komandirom Antom Baninom. Krbavica je mjesto-selo sa više zaselaka na rubovima prostrane poljane-polja. Ovo je bio veliki dogadajza narod korenicke kotline i kotara. Vjest je brzo prohujala ovim prostorom pa se vec slijedeceg dana sve staro, mlado i pokretno, prešavši i više kilometara, slilo na prostor Krbavice da svojim ocima vide ove borce koji dodoše i dadoše moralnu snagu ovom narodu, da osjeti da nije sam. napušten i ostavljen i da se i Hrvati isto tako bore protiv ovakve fašisticke vlasti i da ovaj narod povrate iz ocaja i izgubljenosti. Docekani su kao najrodeniji, smješteni u kuce i darovani, zimskom opremom: vunenim carapama, šalovima, rukavicama, i dr. što su domacini imali i narod donio. Ante Banina je postao popularan medu narodom i njegovo ime nije više u narodu izazivalo asocijaciju na ime ustaškog poglavnika. Bio je to temelj stvaranja povjerenja te bratstva i jedinstva u narodu i partizanskim jedinicama. Ovaj dalmatinski vod je popunio partizanske jedinice koje su u borbama kod Šijanovog klanca i na Pogledalu, pod komandom Ðoke Jovanica, nanjele težak poraz Talijanima, kao i na Ljubovu, kad je 300 boraca pod komandom Stanka Opsenice, razbilo i vratilo u Gospic talijanskudiviziju. Korenica je u tim borbama oslobodena i narod se okupio na proslavu 1. Maja 1942.g. gdje se na ovom zboru i izjasnio da ce se do kraja boriti protiv fašizma.

Proslava 1.maja 1942. u oslobodenoj Korenici

7.maja1942.g. u oslobodenoj Korenici formiran je Prvi proleterski bataljonHrvatske

Ante Banina je 7. decembra41. poveo grupu od 30 boraca sa podrucja Zadra i Šibenikai uspio da ih dovede u Liku. Ovi borci su ušli u sastav Dalmatinske cete, bataljona „Marko Oreškovic “( Ante komesar). 7.maja1942.g. u oslobodenoj Korenici formtran je Prvi proleterski bataljonHrvatske , a Ante postavljen za komandanta ovog bataljona koji se borio na teritoriji Like, Dalmacije, Gorskog Kotara i Korduna. Bataljon je ušao u sastav Trinaeste proleterske udarne brigade „Rade Koncar“, a A.Banina postavljen za komandanta brigade, da bi ga poslije ranjavanja na tom mjestu zamjenio Milan Žeželj.

U Beogradu, 04.07.2020. Bogdan Radeka

OPSTANAK

      Za seljake, dobre domacine, par konja je znacio mnogo. Cinili su ih nezavisnim u obavljanju mnogih poslova u poljima  i sumama, a sto je jos vaznije - olaksavali su njihovu pokretljivost, jer su lakse stizali do udaljenih pijaca.

      Teska vremena su bila posle II sv. rata, a te poteskoce povecane su po formiranju SR Zadruge.  Tada su mom Stevanu  vlasti oduzele dva konja: Zekana i Lisca. Zekan je uginuo krajem jedne zime, kao i mnogi zadruzni konji, zbog nedostatka hrane, a po raspadu Zadruge Lisac nam je vracen.

      Znajuci sta za domacine znace konji,  da u nedostatku i zemlje i stoke moze opstati samo ako bude zdrav i ako ima konje, otac je kupio, u prolece 1949. godine, od Caje iz Kalebovca, zdrebe od 16 meseci, uz obecanje, da ce mu zadrzati ime Zoran.

      Zoran je bio konj domace-planinske rase, neverovatno hitar, radan, poslusan i pitom. Kao zdrebe bio je crn, a kad smo ga prodali, u prolece 1963. potpuno beo. Zoran je obelezio moje detinjstvo, bio mi je ziva igracka, hvatao sam ga u trku i za grivu i za rep, jahao, padao, mazio ga, hranio, uprezao,  verovao u njegove mogucnosti. Tesko mu je bilo naci parnjaka, od svih je bio bolji, plemenitiji i vredniji.

      Stevan je imao veliko poverenje u njega. Na njemu je, bez samara, preko polja i suma, po kisi, snegu i nocu prenosio ovcije i jagnjece koze i vunu do Bihaca, gde je dobijao znatno vece cene.   Na tom putu  bi ga cvrsto drzao za oglav, a kada bi se konj, zaziruci i prezajuci od izvaljenih panjeva i sumova vetra, iznenada trgnuo, stezao bi ga jos cvrsce, a drugom rukom bi ga smirivao, sapcuci mu i tapsuci ga po vratu. Ne tako retko, dok se studen i jeza sirila kicmom, privuceni vonjom ovcijih koza i vune, pratili su ih zacaklene vucije oci uz zavijanje sa okolnih kosa. Zoran bi samo strigao usima i nastavljao da nosi svoj teret, kao da je znao da ne sme da se otrgne.

      Izmedju crkve Sv. Arhandjela i Gavrila i parohijskog dvora (dvor smo zvali "Popova kuca", a kad je tu SR Zadruga uselila krave i konje, zvali smo ga i "Zadruzne stale" ), u hladovini kestenova je bio bunar-cesma. Voda je sa izvora na Rudanovcu livenim metalnim cevima napajala prvo bunar-cesmu u centru Korenice, a zatim istu takvu ispred crkve u Gradini. Vodovod, kao i promenada od Korenice do crkve su, verovatno, uradjeni neku godinu posle izgradnje crkve.

      Bunar-cesma je bio veoma interesantnog oblika, a sastojala se od kule, visine oko 3 m, manjeg korita pribliznih dimenzija 1,0x0,6x0,3 m i veceg korita 5,0x1,5x0,5 m napravljenih od  sest velikih kamenih ploca, koje je sluzilo kao pojilo za konjske zaprege putnika namernika i ostalu stoku. Kula je bila bez dekoracije, a napravljena je od kamenih kocki 0,6x0,6x0,6 m slozenih jedna na drugu, dok su korita bila napravljena od pravougaonih kamenih ploca debljine oko 0,15 m, spojenih sa kovanim metalnim klampama. Kroz cev iz sredine kule voda je punim mlazom tekla  u malo korito, a  odavde bocno, kroz cev veceg precnika, u veliko korito.

      Kamena kula i malo korito su bili postavljeni na velike kamene ploce, tako da tu nikada nije bilo blata. Bila su ogradjeni sa cetiri kamena stuba povezana sa paralelnim gvozdenim cevima, i  tu su mogli da pridju samo ljudi, da se osveze i natoce vodu. Kao deca, iduci iz skole, tu smo se okupljali, osvezavali, vukli po tim cevima i neretko prskali.  Nazalost, ovaj bunar-cesma je porusen prilikom asvaltiranja ceste 1965. god.

      Daleke 1953/54. godine zapregom smo navratili na bunar-cesmu da napojimo konje.  Prisla su dvojica ljudi, nesto su razgovarali sa ocem, a kada su se konji napili, stariji od njih, u licu smezuran, onizak, malo poguren, lako je prisao sa desne strane Zoranu,  tepajuci mu i tapsuci ga po vratu i glavi. Stao je ispred njega, naslonio siroko dlanove na nozdrve, gledao ga pravo u oci i pricao mu nesto poverljivo. Svojim pokretima i pogledima su otkrivali srdacanost i dirljivost susreta  starih znanaca, koji se na kraju zavrsio sa suzama i  poljupcima.

Napustajuci pojilo, otac mi je rekao da je to Cajo, covek koji je odgajao Zorana do 16 meseci i da koristi svaki susret da sa njim porazgovara, a onda sam cuo potresnu pricu o uzasnoj sudbini Caje i njegove porodice.

      Cajo mu je bio nadimak, a zvao se Funduk Samojlo, iz sela Kalebovac, gde se rodio, ozenio, izrodio sestero zdrave i vesele dece, i gde je doziveo svoju duboku i tuznu starost.

      Ustase su u II sv. ratu jednog hladnog jutra, u jednoj kuci u Kalebovcu, ucinili stravican zlocin. Zapalili su zive njegove najrodjenije: zenu i svih sestero maloletne dece, sa jos nekoliko zena i dece iz komsiluka. Samo jedna zena, kao zivi svedok, je neprimetno uspela da se iskrade iz kuce u plamenu. Prezivela je, skrivajuci se od ustasa i vatre, ukopana u stajsko djubrivo puno pila, sve dok zlocinci u svojoj pomami ne odose dalje u uhodano, sistematicno paljenje i unistavanje ostatka sela.

      Cajo, gonjen nemirom bola, grozne jave, osecanjem krivice, greha i beznadja snovidjenja, godinama se budio posle prvog sna u kosmaru i bunilu crnih nocnih mora. Odmah bi ustajao, oblacio, izlazio napolje, ulazio u stalu, da svoj mir i utehu nadje u timarenju i razgovoru sa zdrebadi i kobilom.

      Jedno jutro, u ranu zoru, na dan stradanja njegove porodice, nesrecni covek nadje u stali jedno malo, zivahno, crno zdrebe i zbog divne zore dade mu ime Zoran. Posvetio mu se u potpunosti, gajio ga, pricao mu kao detetu i vremenom se vezao za njega svojim mislima i osecanjima, tako da je postao deo njegovog zivota i intime. Kotila su se nova zdrebad i on je morao  da  otudji svog ljubimca, verujuci da ce ga cesto i dugo sretati, ako ga proda nekom iz susednog sela.

      Kao mladic i odrastao covek, nekoliko puta sam video osecajnog i tihog Caju  kako je, pri susretu sa ljudima, na bilo koje pitanje neodlucno odgovarao “Zivim”. Sklanjao se nekako i od ljudi, i od zivota, bezuspesno bezao od sazaljenja, pitajuci se ko su i kakvi su ti zlocinci, zveri, koji unistise njegove najdraze. Ziveo je nesrecni covek neprimetno u svojim mukama i bolu. Verovatno se tako neprimetno, slusajuci krike svoje dece i ugasio, a mnogi su se, znajuci sta mu je sve odredilo zivot, divili njegovoj velicini.

PS. 10 godina kasnije.

U knjizi Kotar Korenice i Udbine u NOR-u, nalazi se i spisak dece Funduk Samojla

( Caje ) spaljenih u kuci. Za sve njih pise da su ubijena i spaljena u kuci 17.03,1945 .

FUNDUK Samojla MILKA (Beba),

1940. Ubile je ustaše u Kalebovcu

i spalile u kuci 17. 3. 1945.

FUNDUK Samojla MIRKO, 1936.

Ubile ga ustaše u Kalebovcu i spalile

u kuci 17. 3. 1945.

FUNDUK Samojla NIKOLA, 1935.

Ubile ga ustaše u Kalebovcu i spalile

u kuci 17. 3. 1945.

FUNDUK Samojla MICO, 1933.

Ubile ga ustaše u Kalebovcu i spalile

u kuci 17. 3. 1945.

FUNDUK Samojla DUŠANKA,1931.

Ubile je ustaše u Kalebovcu i spalile

u kuci 17. 3. 1945.

FUNDUK Samojla SMILJA, 1930.

Ubile je ustaše u Kalebovcu i spalile

u kuci 17. 3. 1945.

Autori knjige su, izbegavajuci reci - zivi spaljeni-, zeleli iz nekog razloga da ublaze zlocin. Po nepisanom pravilu, Srbi antifasisti, borci iz II Sv. rata, posle rata se dodvoravaju hrvatskoj partijskoj i drzavnoj vrhuski i tako nesvesno, istorijski ublazavaju ustaske zlocine.

Spaljivanje zivih ljudi i dece je prezivela Milka Vukadinovic, zena Rade ( Zekanova ) Vukadinovica , iskakanjem, iz zapaljene kuce, kroz prozor u pilo stajskog djubriva. Krila se ukopana u pilo, gledajuci podivljale zlocince i slusajuci krike zena i dece. Posle dozivljenog soka ostala je nema do kraja 50-tih, kad je rodila jedinog sina. U vreme Oluje 1995. g. izbegla je sa porodicom u Batajnicu i nikada vise nije otisla u Korenicu. U Batajnici sin joj je stradao, vozeci se u taksiju, a Milka je umrla 2015.g. Do kraja zivota je prepricavala ovaj stravican dogadjaj.

Strina Jovanka rodjena Sladic iz Selamunica, odrasla kod tetke u Kalebovcu, u komsiluku kuca u kojima su zrtve izgorele, cesto je opisivala i pricala o stradanjima u Kalebovcu. Pitala se kakve su to zveri bile, i zgrazavala se na cinjenici da su monstrumi palili zive ljude i decu.

Posmrtni ostaci ovih mucenika su prvo sahranjeni u zajednicku grob nedaleko od mesta zlocina, a 1950. posmrtni ostaci su preneseni i sahranjeni u staro gradinsko groblje, levo od ulaza a nize od nove kapele. Akciju prenosa i obelezavanje secanja na ove mucenike vodila je Dusanka Drakulic iz poznate kuce Drakulica-Mamica iz Kalebovca., cija je rodjena sestra takodje izgorila u ovom ustaskom pirovanju.

Na nadgrobnoj ploci je pisalo:

„Zrtve ustaskog terora iz Kalebovca“

Nadgrobna ploca je oskrnavljena posle Oluje1995. tako da se na njoj nista vise ne moze procitati.

Nedavno sam upoznao g-dina Lukic Danu ( Daku ), starog 92 godine, borca NOR-a, rodjenog 1926 godine u selu Krbavici. Krepki starina, vidno opterecen svim sta je dozivio, najvise je pricao o NOR-u. Ispricao je kako su u selu Homaljac marta 1945 zive spaljene mnoge porodice, medju kojima je i njegova tetka sa muzem i cetvero dece. Misljenja je da su iste grupe ustasa palila kuce sa zivim srpskim zivljem na Homoljcu i u Kalebovcu. To su bili copori sastavljeni od iskusnih prekaljenih zlikovaca i maloletnih momaka izmedju 14 i 17 godina. Svaka grupa je imala svoj zadatak, prva da sateruje i zatvara nejac i odrasle u kuce, a druga da pali i verovatno da se vaspitava u ustaskom duhu.

Za ta zverstva nikada niko nije odgovarao. Kraj zrtava je poznat a o zlocincima se nista nezna. „Zavrsni ispit“ su polagali marta 1945g. a koliko su „ ispita“ polozili u toku rata od 41.do 45. Kako su zavrsili svoj zivot? Da li su zlocinci imali grizu savest, da li su zaboravili ove zlocine i da li su ovi maloletnici prevazisli svoje ucitelje?!

Na najbestijalniji nacin zatiran je srpski narod. Strah i otpor zbog straha tokom devedesetih godina dvadesetog veka je iskoriscen za njihov konacan egzodus, genocidom i etnickim ciscenjem u Oluji. Interesantan je podatak da za najveci broj zlocina i ubijanja dece, zena i staraca u toku II sv. rata kao i u periodu 1991-95. niko nije kaznjen. Formirana je drzava Hrvatska, ali bez Srba koji su pre II sv. rata cinili preko 20% stanovnistva na podrucju te drzave.

Posle svega, mnoga desavanja ocigledno potvrdjuju da se i dalje nije prestalo sa zatiranjem tragova jedne civilizacije.

Poštovani, dostavljam Vam, po mom licnom mišljenju,vrlo znacajan tekst i fotografije vezane za korenicke dobrovoljce i njihovu decu.

KORENICKI DOBROVOLJCI - JEDNA TUŽNA PRICA

DA SE NE ZABORAVI-DOBROVOLJCI KRALJA PETRA I NJIHOVA DECA, OD LOGORA ŠARVAR DO DOBROCINSTVA SRBA IZ BACKOG BRESTOVCA

Moja porodica dala je Kralju Petru I i Srbiji 4 dobrovoljca. Za zasluge dobili su zemlju u Vojvodini gde su se 1921.g. naselili i zajedno sa drugim dobrovoljcima izgradili kuce i osnovali nova naselja.

•  Drakulic Rade Mile iz Vrela Korenickog, rodjeni stric moje majke, dobio je zemlju u Banatskom Karadjordjevu

•  Drakulic Rade Stevan iz Vrela Korenickog, rodjeni stric moje majke, dobio je zemlju u Rastini kod Sombora, na samoj madjarskoj granici

•  Zaklan Rade Djukan iz Krbavice, rodjeni ujak moga oca, dobio je zemlju u Banatskom Karadjordjevu

•  Zaklan Rade Jovo iz Krbavice, rodjeni ujak moga oca, dobio je zemlju u Hajdukovu kod Subotice

Na fotografiji nastaloj u Backom Brestovcu 1958.godine su deca Jove i Djukana Zaklana u poseti jedinoj tetki, a mojoj babi Soki Derikravi: stoje s leva na desno Ilija, Stevo i Milan, cuce s leva na desno moj stric Nikola Derikrava i Nedjeljko-Nedjo Zaklan). Tu su se i poženili devojkama Licankama i stvorili porodice, tu i danas žive njihovi potomci od kojih su se neki preselili u Zrenjanin i Novi Sad. Medutim, nisu dugo bili u miru, jer ubrzo je poceo II svetski rat koji je doneo velika stradanja svim dobrovoljcima pa i njima a posebno Stevanu Drakulicu i njegovoj porodici. Stradalnici su Solunski dobrovoljci, a medju njima i Korenicani. Na sever Backe naseljeni su posle Prvog svetskog rata. Dobili su nešto obradive zemlje, da bi, u naredne dve decenije, sami podigli 32 potpuno nova naselja poput Velebita, Malog Beograda, Mišiceva, Rastine, Karadordeva, Vojvode Zimonjica, Alekse Šantica, Backog Sokolca... Kroz logor u Šarvaru ih je, od 1941. do 1945, prošlo više od 10.000, od cega oko 4.300 dece . U kuce porodica koje su odvedene u logor u Šarvaru naseljavani su Madari iz Moldavije. Bila je to „osveta” fašistickog režima Mikloša Hortija za gubitak Vojvodine, koji je Madarska doživela nakon raspada Austro-Ugarske Monarhije, posle Prvog svetskog rata.

Madari koji su bili naseljavani u kuce porodica koje su odvedene u Šarvar 1944. godine partizanske vlasti proterale u Madarsku.Prema podacima Muzeja Vojvodine, od 1941. do 1945. godine, u logoru u Šarvaru, koji je bio smešten u halama tekstilne fabrike, umrlo je 1.500 logoraša, a medu njima najviše dece do 15 godina. U logoru nije bilo egzekucija, ali su logoraši umirali od napornog rada i iscrpljenosti.

Posle Hortijeve naredbe o proterivanju porodica solunskih dobrovoljaca iz aprila 1941, deo dobrovoljackih porodica uspeo je da se prebaci u Srbiju, ali su Nemci uskoro zabranili dalji ulazak te ih je u Backoj ostalo nešto više od 10.000 i tako je pocela njihova gologota.Pošto su ih isterali iz kuca, Madari su preostale solunske dobrovoljce i njihovu decu najpre smestili u cetrdesetak sabirnih logora širom Backe, da bi usledio transport u Šarvar. Jedna od prvih Hortijevih naredbi u aprilu 1941. bilo je uskracivanje državljanstva svima koji u Backoj nisu živeli pre 31. oktobra 1918. i proterivanje porodica solunskih dobrovoljaca. Sredinom devedesetih godina oko 200 logoraša podnelo je zahtev za odštetu i odbijeni su uz obrazloženje da po madarskim zakonima odštetu mogu da dobiju samo oni koji su, u vreme kada su zlostavljani, bili državljani Madarske.

SPASLA IH SPC- Ma koliko to paradoksalno zvucalo, užas madarske racije u južnoj Backoj u januaru 1942. je u aprilu te godine doneo spas vecini dece u Šarvaru. Odijum javnosti koji je izazvao zlocin u Novom Sadu i drugim mestima je, naime, bio toliki da su madarske vlasti konacno uslišile više puta ponavljanu molbu Srpske pravoslavne crkve da decu izvede iz logora i rasporedi po srpskim kucama u Backoj. Tako ih je spaseno oko 2.800. Zaslugom episkopa backog Irineja Cirica iz madarskog logora Šarvara razmešteno je po Backoj eparhiji oko 2.800 dece i 180 majki sa odojcadima, a u Novom Sadu je osnovana Eparhijska decja bolnica za lecenje dece koja su u ovom logoru obolela od tuberkuloze. Kasnije je poradio na spasavanju odraslih iz logora i na njihovom rasporedivanju po domovima njegovih eparhiata. Medju ovom decom koju je iz Šarvara spasila SPC bila su i deca rodjenog strica moje majke Stevana Drakulica dobrovoljca iz Like iz Vrela Korenickog, naseljenog u Rastini. Slušala sam više puta price o tome od svih a najviše od Stevanove cerke a moje tetke Anke Drakulic, udato Radic. Njena prica je zabeležena i u „Brestovackim novinama“ i tako ostala zapisana u istoriji. Ona je sa još 14 dece rasporedjena u Backi Brestovac po kucama meštana Srba.

ISPOVEST ANKE DRAKULIC:

„Bila sam jedna od 15 malih logoraša koji su prihvaceni kod svojih dobrotvora u Backom Brestovcu i jedina koja je u Brestovcu ostala od te 1943.godine, tu se udala za meštanina Božu Radica i s njim izrodila dve cerke, Rajku i Zoru. Rodena sam u Rastini 1924.godine a 14. juna 1941.g. kada sam imala 17 godina, oterana sam u logor Barc zajedno sa svojim roditeljima Stevanom i Andom Drakulic rodj. Delic, sa svoja dva brata Micom i Ilijom i dve sestre Milicom-Micom i Ljubom. Nakon nekoliko meseci svi smo prebaceni u centralni logor u Šarvar, gradic na severozapadu Madjarske. Bili smo smešteni u starim barakama, spavali smo na krevetima od dasaka na tri sprata. Radili smo po pustari Aranjoš i na drugim pustarama. Dodje gazda, treba mu 20 ili više radnika i mi se prijavljujemo. Radili smo sve poljske poslove i to pod teškim uslovima. Dnevnica za rad je bila jedna penga i hrana.Inace, život u tom logoru bio je vrlo težak, hladnoca je bila velika, hrane je bilo malo, vladala je glad, mnogi su oboljevali, narocito deca.

Na fotografiji nastaloj u Šarvaru 1942.g. s leva na desno Anka Drakulic, Dušanka Koruga i dve njihove drugarice. Bio je mesec mart 1943.godine, pred Uskrs, kada sam iz Šarvara vozom, u marvenim vagonima, sa bracom i sestrama došla u Suboticu. Tu su nas raspodelili i razdvojili a našu najstariju sestru Micu su razdvojili od nas. Nastao je plac i vrisak. Mica je tada morala ostati u Subotici, a nas cetvoro s tugom krenuli smo za Sombor. Po nas petnaestero u Suboticu je došao Pera Beljanski i sveštenik Stanko Protic iz Backog Brestovca i doveli nas u crkvenu opštinu a ljudi su dolazili i odvodili nas svojim kucama.Koliko ja znam, tada nijedno muško dete preko 15 niti žensko preko 20 godina nije izašlo iz logora. Kasnije, posle tri nedelje, po moju sestru Micu došao je pop Stanko, tako da smo opet svi bili zajedno. Mene su prihvatili Zaric Milan i Danica zvana Budarka i kod njih sam živela sve do februara 1946.godine kada sam se udala za svog Božu. Naši staratelji su se brinuli o nama da uniocemu ne zaostajemo za drugom decom koja su živela sa roditeljima. Budarka je u budi (trafika) radila po ceo dan, bila je jako vredna. Ona je meni bila dobra kao majka pa sam je zvala Mamica, brinula se o meni kao rodjenom detetu, bila je dobra i sažaljiva.

Na fotografiji snimljenoj 1945.g. u Backom Brestovcu sedi Zaric Danica-Budarka, stoje njeni sinovi Svetislav i Nego i njena šticenica Anka Drakulic   Moju najstariju sestru Micu prihvatio je Zaric Vlajko, sestru Ljubu prihvatio je Beljanski Milutin-Cika, mog brata Micu dvanaestogodišnjaka prihvatio je Zaric Savo, mog mladjeg brata Iliju prihvatio je Lazic Milan-Birtaš. Ostala deca su rasporedjena ovako: kod Popovic Milenka-Miluše bila je Dušanka Koruga, kod Beljanskog Dejana bila je Mica Koruga, kod Popovic Jovana bila je Smiljka Koruga, kod Beljanskog Pere bio je Dušan Djeric, kod Despotov Slavka bila je Milica Lalic, kod Vujicin Milenka bila je Ljubica Lalic, kod Srece Krendica bila je Zora Lalic, kod sveštenika Stanka Protica bila je Danica Keca, kod Lazic Vase-Bace bila je Nedeljka Gostovic, i kod Zaric Boška bila je jedna devojcica kojoj sam zaboravila ime.

Na fotografije nastaloj u Barcu u Madjarskoj 1941.godine: rodene sestre i brat, s leva na desno, Ljuba, Mico i Anka Drakulic Kada je 1945.godine logor oslobodjen naši roditelji su došli po nas i odveli Micu, Milicu, Iliju i Ljubu u Rastinu a ja sam ostala u Brestovcu kod mamice Budarke i iz njene kuce se sledece godine udala. Moji braca i sestre i ostali šticenici nikada nisu zaboravili svoje dobrotvore i ostali su u vezi do kraja njihovih života. Ja sam 1946.godine docekala svoje sestre i bracu stricevice iz Vrela Korenickog Miru (moju majku, prim.autora), Miku, Jovana i Nikolu koji su bili sirocad i sa ostalim kolonistima iz Like stigli, uz pomoc Božiju, baš u Backi Brestovac, te sam se tako spojila i sa njima i imala nekog svog ovde.“ Logor u Šarvaru oslobodile su jedinice Crvene armije 28.marta 1945.godine. Cetri decenije kasnije, tim povodom 23.marta 1985.godine logor su posetili nekadašnji logoraši. Gradic Šarvar je tih dana primio 2.500 posetilaca. Medju njima bila je i moja tetka Anka sa sa svojim bratom, mojim ujakom Micom Drakulicem, sa Dušanom Djericem i mnogim drugim Rastincima. Poklonili su se senima umrlih u logoru. Groblje se nalazi preko puta logora, a tu se nalazi i spomenik sa statuom majke sa detetom od belog mermera, koji cuva uspomene na sve majke i svu logorsku decu.

Poštovani, dostavljam ove fotografije u dogovoru sa Milenom Drakulic iz Gradine koja danas živi u Nemačkoj.

Prva fotografija – iz 1973.godine – Milena Drakulic iz Gradine  u Medaku kod Gospica.
Druga fotografija  - iz 1986.godine. Milena Drakulic sa svojim ocem Petrom Drakulicem u rodnoj kuci u Gradini.
Treca fotografija – iz 1986.godine. Milena Drakulic sa svojom majkom Jekom Drakulic rodj. Grahovac rodom iz Bunica u rodnoj kuci u Gradini.
Cetvrta fotografija – iz 1986.godine. Milena Drakulic sa svojim roditeljima Jekom i Petrom u rodnoj kuci u Gradini.

S poštovanjem

Zora Derikrava Bubalo

Korenički nadimci...

spisak nadimaka je prenešen sa Facebook-a redosledom objavljivanja

Hvala svima koji su poslali špic namete!

švijukalo
zukalo
cekic
batic
kitonja
vucic
Sandala
brico
ljutice
plavota
Krutici
škore
njinjo
verunike
Mušije
Švijukalo
Zukalo
Sjevalo
Miljani
šcame
lešinar
Ðogo
vrenjo
brabranko
rogonje
stefini
Kusije
perac
muve
Plavota
Tucilo
Jotan
pekiša
Vageže
liveri
Mutine
Šusterovi.
Klepani,mackari
Štecin
Kec
Šuša
klisak
Skuta
Plavo nebo
Šnjiko kešo
Rajlovi
Suvo.sirovo
Šigo
Johan
cekote
Jorcap
šulici
Glavonja
Totina gerz vucar
Majkin
Rus

sandala
bukara
Tolice
cule basak
voljaš
Zelici
nikica
dakson
Štecin
Bacini
Plavote
Kusije
dogini
Picol klepan
Nikson
Batic
Miljan
Banic kevro korda
Šmic
Kudre
Vucari
Prujderi
eremudi
krmpote
Johan
suvo
sirovo
Majk cumba
Puršan
Majsanovi
Merzelovi
Basara
jazo
kusija
baba
luji
Gem
pušilo
zemljarina
cumba
Duplaš
Lasac
Cicman
Muf
vepar
cana
duplaš
Kobila
kojot
Mejo
mutina
ribar
ajmar
Sigo
varicak
Talijan kitonja«drekic»brte beli

Poštovani dostavljam Vam vrlo interesantnu fotografiju nastalu u Korenici.

TEKST I FOTOGRAFIJA:  Dane Klašnja iz Backog Brestovca, rodom iz Šeganovca  -  1975. godina - Turneja fudbalskog kluba BSK-a iz Backog Brestovca po Lici --slika iz Korenice -  stoje:Simin Živojin - trener,Loncar Milan,Stanic Milan,Popovic Jovan,Žigic Dušan,Loncar Branko, Opsenica Marinko-predsednik kluba,Marjancevic Radomir,Gostovic Milan,Lalic Branko,Živkovic Savo cuce:Radic Dušan,Vraneš Ðuro-ŠOK,Maricic Bogdan,Loncar Milan,Biga Jovan,Bobinac Ivan,Platiša Božidar I Svilar Milan-----rezultat 5:1 za BSK ......Igralište je bilo na jednoj kosini donji gol je bio niži sigurno 4-5 metara....kad staviš loptu na centar sama pode dole ...bilo je zanimljivo.....Moji Korenicani su nas srdacno docekali......Od 3 turneje po Lici ova je bila najlepša.

S poštovanjem

Zora Derikrava Bubalo

ZORA DERIKRAVA BUBALO

I ONI SU KORENICANI – OD LIKE DO AMERIKE

Na fotografiji snimljenoj u Cikagu 1961.godine su deca i unuci Samojla-Save (1881-1927, sin Marka i Drage Derikrave rodj. Drakulic iz Oravca) i Sofije-Soke Derikrave rod. Prica (1891-1951, cerka Staniše i Boje Prica iz Oravca). Svi su kršteni i vencani u Srpskoj Pravoslavnoj crkvi u Cikagu, svi koji nisu više sa nama ispraceni su na vecni pocinak iz te iste crkve po pravoslavnim obicajima. Moj pradeda Milivoj otišao je u Ameriku 1902.godine, tamo poginuo u rudniku i tamo sahranjen. U Lici mu je ostala žena Milica rodjena Šobot iz Debelog brda i jedino dete sin Marko, moj deda. Njegov rodjeni brat Samojlo pridružio mu se u Americi 1906.godine a Soka 1907. godine. Samojlo i Soka svojoj deci dali su srpska imena, deca su govorila srpski i pisala su na srpskom jeziku. Nisu nas zaboravili ni tada, a njihovi potomci i danas su sa nama u kontaktu. Iako je kroz sto godina pomešana krv sa drugim narodima oni znaju ko su i odakle su. Licani ostaju Licani ma gde se rodili, živeli i umirali, to je naša snaga i ona ce nas održati. Vreme i dogadjaji ništa ne menjaju, tragovi 500 godina življenja Srba u Lici ostaju u nama, u našim genima i ostace u genima naših pokolenja kroz sva buduca vremena.

FOTOGRAFIJA SA VENCANJA SAMOJLOVE I SOKINE UNUKE NENSI, ĆERKE NJIHOVOG SINA STEVE 1961.GODINE. Prvi sleva Mihailo-Majkl (1912-1963), do njega Bogdan „Beli“-Robert (1918-1994), zatim Vidosava-Vida udato Fleming (1913-1999), pored nje Stevo-Stiv (1915-1988), zatim Bosiljka-Boga udato Sansone (1911-1970), zatim Ðoko zvani Joko-Džordž (1923-2014) i na kraju Gojko-Džems (1921-2005). Oni su deca Samojlova i Sokina, svi su tu osim sina Koste-Samuela (1917-1993). Dole sede Stevine cerke Vida Mej udato Georgakopoulos rodjena 1949.godine, danas živi u Las Vegasu, do nje cerka Nensi udato Pace (1940-2002), pored nje cerka Sandra rodjena 1942.godine, danas živi u Las Vegasu, a iznad nje stoji Stevin sin Samojlo-Sam rodjen 1944.godine, danas živi u Kanzas Sitiju.

FOTOGRAFIJEIZ 2005 I 2014. GODINE SNIMJENE U CIKAGU Ðoko u porodici zvani Joko bio je najmladje dete Samojla-Save i Soke. Živeo je 91 godinu, umro je 2014.g. U južnom Cikagu držao je tavernu, obožavao je janjetinu i ne mareci za holesterol cesto se s njom gostio, bio je pravi Likota i po liku i gradji ali i po ljubavi prema svojoj braci i sestrama i njihovoj deci, unucima i praunucima, jer svoju porodicu nije imao. Zato su ga zvali njihova stena. Pred kraj života tražio je da ga obide Mihajlo-Majkl, unuk njegovo brata Steve i da mu dovede svog sina. Fotografija odiše Ðokinom miloštom kada ljubi svog praunuka.Takva osecanja mogu imati samo ljudi vaspitani u duhu svojih predaka, Srba iz Like. Bio je veteran americke vojske u II svetskom ratu i poslednji od prve generacije dece Derikrava rodenih u Americi. Ostavio im je u amanet da objave citulju u cikaškim novinama onako kako on napiše, tj. po srpskim imenima kako su im otac i majka dali. Bio je pravi gospodin a ostao veliki covek.

Obituary

DJOKO "GEORGE" DERIKRAVA
Djoko "George" Derikrava passed away on August 8, 2014 and formerly of Irondale. Devoted son of the late Sava "Sam" and late Sofija Derikrava. Dear brother of late Bosijlka "Bogie" (late Pietro) Sansone, late Mihajlo (late Alice) Derikrava, late Vidosava (late Patrick) Fleming, late Stevo (late Nancy) Derikrava, late Kosta, late Bogdan "Whitey" and late Gojko "James" Derikrava. Fond uncle of Sophie (late William) Ruzich, late Nancy (late Pasquale) Pace, Sandra Derikrava, Sam (Ginny) Derikrava and Vida May Georgakopoulos. Also survived by many loved and loving great nieces and great nephews. Djoko was a US Army Veteran of WWII and owner for many years of the former Step-Hi Tavern located at 106th and Torrence Ave. Funeral services Tuesday, August 12, 2014 at St. Archangel Michael Serbian Orthodox Church, Lansing, IL. Djoko will lie in state at church from 10:00 AM until time of services at 11:00 AM with the Very Rev. Dr. Milos Vesin officiating. Interment Oak Hill Cemetery, Hammond, In.

NA FOTOGRAFIJAMA SNIMLJENIM ZA VREME DRUGOG SVETSKO RATA JE SIN SAMOJLA I SOKE BOGDAN „BELI“-ROBERT DERIKRAVA I MIHAJLO-MAJKL KRGA, SIN MANE I MILKE KRGA IZ VRELA. I u ratu zajedno kao marinci u istoj jedinici americke armije. Kao i njihovi roditelji koji su se držali zajedno u tudjini, tako su se i oni, njihovi sinovi , držali zajedno u ratnim vremenima. Nisu marili gde ce ratovati u Evropi, verovali su da kada dode mir i njihova rodbina iz Like živece u blagostanjima slobode. Na žalost, vreme je pokazalo da su im nade bile uzaludne. Ali ratovao je još jedan sin Samojla i Soke Derikrava, Gojko-Džems. Gojko je bio veteran drugog svetskog rata. Ratovao je u jedinici americke mornarice, ucestvovao je u Danu D u Normandiji, ratovao je na Siciliji i Salermu, tako blizu svoje otadžbine. Nagradjen je srebrnom zvezdom. Danas vidimo da je i njegovo ratovanje bilo uzaludno i da danas nema onakvog života u otadžbini njegovih roditelja za Srbe, za koje se on borio. Bio je oženjen sa srpkinjom Milicom-Mildred Budimir, poreklom iz okoline Knina.

Ovo je bila prica o deci lickih Srba u Americi, o njihovom odnosu prema svemu onome što odlikuje Srbe iz Like u ratu i u miru. A nakon 110 godina porodice dva brata Milivoja i Samojla ponovo su se srele. Marko, unuk moje tetke po ocu Marije Mare Derikrave, pre mesec dana posetio je našu rodbinu u Americi. O tome kako su ga docekali svedoce i ove fotografije. Cerke i zetovi Samojla-Sama (brka sa cašom u ruci) unuka Samojla i Soke Derikrave doceko je sa puno ljubavi i pažnje Marka, praunuka Milivoja Derikrave.

Onaj ko ne poštuje svoje korene i prošlost ostace bez buducnosti. Dragi moji Srbi iz Like, cuvajte i negujte veze gde god ste rodeni i gde god da živite i buducnost je pred nama, jer nas zauvek spaja naša majka, naša mila Lika. S verom u Boga uskoro ponovni susret u Korenici.

ZORA DERIKRAVA BUBALO

PRVI PUT S OCEM U ZAVICAJU

Odrastajuci u Vojvodini u Backom Brestovcu u prodici lickih kolonista nisam mogla postati Bacvanka, i ako sam se tu rodila jer prosto receno nisu mi dali naši stari. Cela ulica je bila sve kuca do kuce naseljena porodicama iz sela oko Korenice: Oravca, Tuka, Homoljca, Kalebovca, Bunica, Pecana, Vrela, Trnavca. Prva po redu kuca Marice Marijanovic, dalje se nastavljaju kuce Evice Varicak za svu decu u cošku poznata kao baka, pa kuca moga oca Rade Derikrave zvanog Caruga, Soke-Sokice Rapaic, Soke Vlaisavljevic zvane Soka s Klanca, Stojana Lukica, Gojka Kalembera, Save-SavetineBudisavljevica, Mile Ðericazvanog Kljapo, Vide Stanic i na kraju kuca Mile Varicaka, pa na drugoj strani ulice kuca Ðure-Ðoke Varicaka, pa se nastavljaju kuce Vajice Svilara, Ilije-Icana Bubnja, mog dede Marka-Marijana Derikrave, Stake Krge zvane baba Gaga i Peje Lalica. To je bio moj cošak a takvih je bilo osamdeset posto u selu, sve naseljeni Licani iz Korenice, Bunica, Debelog brda, Krbavice, Udbine, Lapca, Srba, Široke kule, Divosela, Vrhovina, Lickog Petrovog sela, Cuic Krcevine, Vrela, Trnavca, Brinja, Otocca itd. Odrastala sam i vaspitavana po lickoj tradiciji, govorila kao što govore Licani iz Like, nosila coklje, jela kupus i meso, dželadije, palentu, basu, police, prižganu juvu, pila vareniku a poslastice su bile krofne, uštipci i kuglov. Sve isto kao da sam rodjena u Lici i kako onda da se osecam da sam Bacvanka, kad nisam a necu ni biti.

Još kao dete i otkad pamtim uvek sam volela da sedim sa starijima i slušam njihove divane. I pamtila sam sve jer me je to interesovalo. Bila sam, kako narod kaže, prava starmala. Slušajuci celo detinjstvo price o lepotama Like, o životu koji su tamo živeli a ovde nastavili kao da se nisu ni preselili, o prelima, pecenju rakije,cuvanju blaga, vršidbi na guvnu, o sajmovima, zborovima, o radu u Slavoniji i Trepci, o odlasku naših ljudi u Ameriku i Francusku, o prvom i drugom ratu, o dobrovoljcima i partizanima i o svemu što ih vezuje za rodni kraj, ja sam se osecala kao i oni i nije bilo razlike izmedju mene i „prave“ licke dece. Stalno sam pitala kada ce da me vode u Liku, kada, kada...I onda, na raspustu 1969.godine kada sam imala 13 godina, otac mi ispuni želju i povede me u svoj i moj zavicaj koji je napustio kao mladic od 16 a sada mu se vraca kao zreo covek od 39 godina.

Putovali smo celu noc vozom preko Vinkovaca do Zagreba. U vozu moj otac se upoznao sa jednim brkom iz Debelog brda koji je nosio bocun rakije, a pošto je oceva baba Milica iz Debelog brda iz porodice Šobot njih dvoje su se dobro napili uz pozdrave: „Živio rodjo“. Sa nama su putovale i moje sestre od ujaka Zora i Milka Drakulic i sestra od tetke Zora, po majci Drakulic a po ocu Radic. Sve nas je otac vodio u Liku a pomagala mu je i baba Milka-Milkica Stankovic koja je putovala u Korenicu kod svog sina Rade-Race Stankovica, tada direktora internata a kasnije i gradonacelnika Korenice.Na kolodvoru smo seli u autobus i krenuli lickom magistralom, divni predeli kroz Baniju i Kordun i na kraju evo Like i Plitvickih jezera. Prva naša stanica je bila Cuic Krcevina te smo sišli na Prijeboju i malo zalutali. Otac nas je doveo do jednog potoka gde smo se izule i ladile noge, kad utom ide jedna žena i stade u razgovoru sa mojim ocem, i gle cuda i spasenja, ona i otac se poznadoše, to je bila neka Manda zvana Mandara i ona nas odvede pravo gde treba. U Cuic Krcevini je živela moje majke tetka po ocu Ljuba Drakulic,za nas decu jedino znana kaoBabulja, sa svojim mužem Mirkom, divnim covekom. Kad su nas videli poceše vikati: „Ajme meni, ajme meni, vide našeg Rade i cura“, radosti nikada kraja. Ja samo gledam i ne mogu doci sebi od srece što vidim Babulju jer nas je ona cesto obilazila u Brestovcu, donosila miloštu - maslac, licki sir i lešnike, njenom rukom ispletene carape, rukavice, kape, šaleve i majice. Babulja je bila skrbnik cetvoro dece od svoja dva pokojna brata, mog dede Joce i njegovog brata Milorada Drakulica poznatih u Vrelu kao Patarani, stradalih u ratu, deca su bila maloletna osim najstarije Mike koja je bila i nosilac kolonizacije u Backom Brestovcu.

Deda Mirka smo zatekli kako kosi ispred kuce pa moj otac mu ote kosu i završi posao, a on se samo smejao uz reci „Ma ajde bježi Rade, ne umiješ ti to“ a Babulja ga izgrdi:“Ajde muci, nije se on rodio neznam dje pa da ne umije kositi“. Uvece se rasporedismo po sobama i polegašmo gde ko stiže i zaspasmo. Odjenom, u neko doba nastade graja u kuci i spolja, mi poskakasmo, vicuci: „Šta je to, štaje?“. Kad ono narod se digao da pocera medveda koji je ušao u jecam, pridruži im se i moj otac u vikanju i udaranju u šerpe, a ja od straha ne znam gde sam. Posle su mi se svi smejali, ali meni nije bilo smešno, plašila sam se medveda. Ujutro posle dorucka moj otac povede mene i sestre od ujaka u Korenicu, sestre da preda njihovoj tetki Koki Vlaisavljevic iz Trnavca, a nas dvoje da nastavimo u njegovo rodno selo Oravac. Kod Babulje ostade samo Zora, moja sestra od tetke, a dogovorismo se da se ponovo sastanemo na povratku i još nedelju dana provedemo kod Babulje.

Kad stigosmo u Korenicu moj otac se odjednom sav promeni, pobledi i oci mu zasuziše. Samo gleda naokolo i cuti. Pošto tetka sa kolima i konjima dodje po Zoru i Milku i odveze ih za Trnavac, nas dvoje krenusmo polako kroz grad. Kod škole na klupi sedeo je jedan covek i moj otac mu pride i rece: „Ðurice, poznaješ li ti mene?“. Ovaj skoci pa poce da ga zagleda dugo, a onda povika:“Ajme Rade, o Rade...“ Bio je to domar Ðuro Tresiglavic, ocev drug iz detinjstva. Tu se njih dvojica raspricaše, ja cupkam pored njih, oni me ni ne primecuju. Okolo nas, a bio je sajamski dan, sve vri od ljudi, govora, smeha i pozdravljanja. I tada mu Ðuro rece da je Stevo na pijaci i da odma ide da mu ne izmakne. Stevo Derikrava je bio brat od strica moga oca, moj stric Stevo, meni samo znan po cestitkama za Novu godinu, po pismima i naravno pricama. Kada dodjosmo na pijacu otac krenu da traži Stevu i mada je prošlo mnogo godina, cim ga je video prepoznao ga je. Pride mu i pozdravi ga i pruži mu ruku ne predstavljajuci se. Stevo ga gleda i cudi se ko je to a onda naglo poblede i rece „Ajde, pogledaj me još jednom u oci“ i tada ga poznade.Susret je bio i tužan i srecan, prepun emocija. Stevo ga je poznao po ocima, jer moj otac je imao izrazito crn ten i kosu a oci velike i svetlo plave te tako je izgledao i malo buljavo, ali samo malo. To mu je Stevo i rekao da takav pogled se ne zaboravlja.

Kada su se malo ispricali, stric nam rece da ce ostati na pijaci do kasno, pa da mi krenemo za Oravac polako peške i mi tako i ucinismo. Pre polaska za Oravac svratismo u brijacnicu kod Savke Orlic ciji je brat Petar Orlic poznatiji kao Pejo brico živeo u Brestovcu i po nama poslao pismo svojoj sestri. Savka nam se obradovala i dok je brijala mog oca samo se raspitivala za svog Peju, pricala nam novosti iz Korenice i okoline i govorila neprestano: „Ma vide ove male, ajme Rade, baš ljepa curica“.

A onda napokon krenusmo za Oravac...

Cim krenusmo za Oravac otac se razveseli i poce da mi objašnjava gde smo i pored cijih kuca prolazimo, ništa nije zaboravio. Prva kuca gde smo zastali je kuca Kalembera i otac se javi ženi koja nas je ljubopitljivo posmatrala, bila je to Lata zvana Pecinovka.Otac joj rece: „Dobar dan tetka Lato“ a ona ga ne prepozna i upita ga: “Ciji si ti dijete, ne sjecam te se, da njesi zabasao?“. Otac se nasmeja na sav glas i rece joj: „Tetka Lato nisam zabasao, idem kod svog strica Rade i strine Mileve a pored tvoje kuce prošao sam hiljadu puta iduci u školu“. Pecinovka se trže i poce da ga zagleda i upita ga: „A, ti mora da si onda Marijanov i Sokin sin, samo ne znam koji si, bila su trojica. Edan im je pred rat otiša na zanat u Vojvodinu ali taj je bio visok i krupan za svoje godine, drugi je bio više žut, pravi pravcati žujan, a ti si bome crn i sitan. Ti si onaj što zamalo ne poginu od bombe sa Dudom, eli tako, ma cekajde malo da ti se imena sjetim...Ti si Rade, esi li?“ Otac se samo smeje i nece da joj kaže te ti se Pecinovka naljuti malo i rece mu da ide k vragu i da vec jednom kaže, nazva ga benetinom, te joj otac uz gromoglasan smeh i hvatajuci se bukvalno za stomak rece da je pogodila. Tetka Lata tada izade i izljubi ga i upita jesam li ja njegova a rece još i da ne mora ni da pita jer me niko od cace ne bi ukrao. Dugo su razgovarali o svemu i svacemu a najviše o mom dedi Marku-Marijanu, babi Soki, prababi Milici koju nazva Milicekom i zacudi se da je još živa ali i o svom deveru Gojku Kalemberu našem komšiji iz Brestovca. Lata je na sva usta hvalila mog dedu i na kraju rece nešto, za mene nepojmljivo:“Marijan je pravi cojk, visok, jak i vredan, prometljiv, imao je zlatne ruke za sve, ali Soka nije žena naspram njega“. Ja se zaprepastih kada ona rece da je žena nikakva kad ima samo petoro dece i usudih se da joj protivurecim te joj rekoh da je i to dosta jer danas žene imaju jedno, dvoje a najviše troje decea ona mi rece da ja ništa ne znam, ali da cu znati i sjetiti se babe Late kad odrastem i poljubi me u kosu. Tako se rastadosmo u miru i krenusmo dalje.

Usput mi je otac pokazivao kuce i govorio ko u njima živi, rukom mi pokazivao gde su „plecine“, gde je „ograda“, gde su Marijanovica bare, korita, Duliba, kuce Varicaka, ciji je koji šljivar i sve tako dok ne dodosmo do kuce Derikrava, naših i kuce Dane Derikrave. Pošto se otac nikom nije javio da dolazimo mislio je da ce iznenaditi svog strica i strinu, snašu i decu kada se pojavimo, ali nije bilo tako. Svi su bili u dvorištu i izvirivali kada cemo stici, bežicni telefon je odradio svoje, neko im je vec javio da su nas videli sa Stevom na sajmu. Videla sam preko ograde decaka, nekoliko godina mladjeg od mene, koji kad nas vide objavi uzbunu uz glasnu viku: „Evo ih, evo ih djede, ajde brzo...“ Iz dvorišta pred kucu izleti deda Rade i baba Mileva, ocevi stric i strina, a za njima dve Stevine ceri Nevenka-Nena i Radojka-Rada a ovaj mali na ogradi je Stevino najmladje dete Milorad-Mišo. Svi se izpozdravljasmo a baba Mileva poce da place te je deda izgrdi na sva usta nazivajuci je starom benom. Oceva strina Mileva je bila duša od žene, svojtljiva i milostivna, nikada u svom životu nisam srela takvu osobu. Bila je rodom iz Tuka iz porodice Nevajdic i rodjena tetka mom nastavniku tehnickog vaspitanja u osnovnoj školi u Brestovcu, isto tako dobrodušnom i divnom coveku Dani Nevajdicu.

Moram napomenuti da su pre rata moj deda Marko i deda Rade, braca stricevci, imali odvojene kuce. Medjutim, kuca mog dede odmah na pocetku rata je zapaljena a bila je nova i tek izgradjena, te su svi prešli kod deda Rade i tu proveli ceo rat i iz te kuce odselili za Vojvodinu. Svi su bili jedna porodica. Pitam se kako bi to sve funkconisalo danas i odgovaram samoj sebi da ne bi nikako. Ljudi su se promenili i nestalo je te topline i zajednickog življenja i pomaganja, rodbina se razrodila i zato je meni i onda a pogotovo sada ostala zabeležena u glavi za sva vremena ta njihova vezanost.

Sestre su mi bile prave licke cure, i mada samo koju godinu starije od mene ja sam prema njima izgledala sicušna i slabašna. Baba Mileva je to primetila i rekla je mom ocu da ce me ona raniti crnim lebom i maslacem i ostalom lickom ranom i ima da ojacam i da mi se otvori apetit još dok sam tu. Onda su sedeli i pricali dugo i neprekidno o svima iz obe porodice, o životu tamo i ovde, ko je još živ od starih a ko je umro, ko je iz Oravca i okolnih sela od ocevog društva iz detinjstva tu a ko je odselio i sve tako, razgovoru nikada kraja. Utom u kucu udje i moja strina Perka-Pera, Stevina žena.Strina Pera je bila iz Krbavice od Hrnjaka, visoka žena koja je uvek, ali baš uvek nešto radila, nikada nije imala mira i samo je trcala tamo amo, koliko je bila vredna nije imala kad da sedi ili ide polako, stalno je bila u žurbi i po tome je najviše pamtim. I ona je cula da smo stigli a bila je u selu a glas se vec proneo i svi su znali da je Rade Marjanov stigao, te strina najavi da ce to vece biti puna kuca ljudi i poce ubrzano da sprema po kuci i da pita šta cemo jesti i otac je zamoli da pece police i da spremi slaninu, jaja i basu te ona odleti u pecanu da sprema a u kucu udje jedan visoki covek ocevih godina i radosno i setno u isto vreme s njim se pozdravi. Bio je to Nedjeljko-Nedjo Derikrava, sin komšije Dane i ocev vrsnik, prosvetni radnik u Korenici. Razgovor njih dvojice je bio prepun secanja iz detinjstva, o odlasku u školu u Korenicu po lepom a bogami i po lošem vremenu, o tome kako su jednom spasili od smrzavanja drugaricu iz Jasikovca koja se zvala Bosa, o kupanju u Matici, cuvanju blaga ali i o njihovim decjim nestašlucima. Tu sam se jako zacudila da je moj otac kao dete bio jako nestašan, svojeglav i radoznao, ali ipak dobar ucenik i vredan decak. To mi je sve Nedjo ispricao i ja sam se smejala i iskoristila priliku da ocu kažem da više ne sme da vice na mene zbog decjih nestašluka kada je on bio još gori. Baba Mileva je samo sedela pored mene i držala me za ruku i milovala, oscaj te ljubavi i topline dugo me je pratio a i danas kada mi je teško setim se tog osecaja i svaka životna tegoba mi postane lakše podnošljiva.

Deda Rade je samo huktao okolo i gundjao sebi u bradu, ali ja sam ga cula, bio je nezadovoljan što on nikako nemože nasamo da podivani sa svojim Radonjom, kako je zvao mog oca, pa je izjurio iz kuce i poceo da vice na goveda i živad ni krive ni dužne. Iza te vike, danas znam to, krila su se najplemenitija osecanja koja je on tako prikrivao, iza spoljašnje grubosti osecala se dobrota i ljubav. Takvi su bili muškarci tada, krili su i tugu i srecu i stojicki sve podnosili, svako na svoj nacin, neko cuteci a neko vikljareci svuda i na svakom mestu.

Onda se zacuše konji i kola i vika strica Steve koji je dozivao ukucane da mu pomognu oko raspremanja konja a potom udje u kucu. Nije nego seo a cu se muški glas iz dvorišta: „Ko ti je to stigao u goste, o cika Rade, primaš li i mene na divan?“

I deda Rade uvede jednog visokog, plavokosog coveka, prelepog lika...

Bio je to Miloš Varicak, ocev drug iz detinjstva. Toliko je bio fizicki lep covek, da ja izrekoh dugo prepricavanu cuvenu recenicu: “Cika Miloše Vi možete da budete filmski glumac, licite na Džems Dina“, što je propraceno opštim smehom i šalama na njegov racun, sve u smislu da ce ga ta lepota cudo koštati ako vec i nije...neko ce mu vec doci glave...Miloš se nije branio vec se samo osmehivao i klimao glavom u znak odobravanja uz reci: “A što cu bome kad me majka tako ljepog rodi, što cu, a Rade moj?“ a moj otac mu šeretski odgovarao: „Ja baš i njesam neki ljepotan, neznam ja o tome ništa“ pa je nastalo opšte šegacenje na škakljive teme dok deda nije to zaustavio zbog nas dece. Tada nisam baš sve dobro razumela, ali sada znam o cemu se pricalo i šalilo.Sedelo se duboko u noc i pricalo a onda odosmo na spavanje mrtvi umorni i odmah zaspasmo kao „zaklani“.

Jutro je brzo svanulo, vedro i lepo, cist vazduh i svežina koja opija svojim blagodatima. Baba mi dade parce crnog kruva namazanog maslacem i posla me u šljivar da tamo berem i jedem šljive. To je bila prava poslastica, nikad sladjeg dorucka. I stariji i deca u Lici rano ustaju, nema spavanja i izležavanja do podne, blago traži svoje, kosidba i vršaj cekaju ljudske ruke da krenu u ubiranje plodova što život znace. Ja sam prvi dan dobila raspored da idem sa bratom Mišom da cuvamo ovce kod Dulibe, spakovaše nam nešto hrane i krenusmo. Mi u Backoj nikada nismo izgonili blago na ispašu tako da o tome nisam imala pojma, te moje prvo cobanjenje bila je za mene prava mora. Ajde poceraj ih iz vrtla, zaokoli ih tamo, ajde sada iza i pazi...Sva sam se preznojila iako sam videla da su ovce znale svoj put ipak su bile malo neposlušne. Na pašnjaku su se skupila i druga deca a medu njima i Mirko, sin Miloša Varicaka, decak mojih godina, prijatan i mio i drugarski raspoložen,te je bilo baš bucno i veselo. Vodili su me okolo i pokazivali gde ima najviše lešnika i zabrinuli me jer lešnici nece sazoriti dok sam ja tu, sigurno, tako su mi rekli na moju veliku žalost jer sam htela da ih ponesem kuci mojoj majci i sestri na poklon ali i dedi, babi i prababi isto, da ih podsetim na njihovu Liku. Videla sam da decaci puše krišom ali sam se pravila da ništa nisam videla i nisam ih odala kod starijih.

Dok sam ja bila „za ovcama“ moj otac je pomagao stricu Stevi oko prevrtanja sena na „Plecinama“ a onda se kasnije tog dana svi ponovo skupismo za vecerom u pecani. Posedali smo na tronošce za jedan okrugli i niski sto prepun prave licke rane: base, maslaca, sira, kiselog mleka, crnog kruva, polica, slanine, jaja, pršute, kapule...a strina Pera je još bila u poslu, pekla je uštipke. Otac je tražio da se ne spremaju posebna jela vec onako kako se i sada kao i nekada jelo u Lici. I zaista, takva hrana je nešto nezamenljivo. Iako smo i mi u Backoj jeli isto ipak je ovde bilo lepše, mirisnije, ukusnije. O vodi da ne pricam, jedva sam se navikla na tako hladnu, resku i „slatku“ vodu posle one naše backe vode sa arterskog bunara. Za stolom je bilo veselo, pricale su se price iz starih vremena kada su stric i moj otac bili decaci a baba Mileva i deda Rade mladi i jaki ljudi. Za stolom je glavnu rec vodio deda Rade i u momentu kada smo jeli krompir i basu moj brat Mišo mi šapnu: “Vidi kako djed mljacka a samo prica“i pocesmo da se smejemo a iz usta nam od smeha izlete hrana te nas deda istera iz pecane napolje i mi tamo nastavismo da se smejemo. Kad se deda malo smirio rekao je babi: „ Nuder Mileva zovi onu djecinu nazad, ostace mi gladjani, grotaje“.

Sutradan su me poštedeli od cuvanja blaga ali sam zato išla sa sestrom Nenom na korita po vodu. Usput do korita prodosmo pored jedne kuce ispred koje je stajao covek bez jedne podlaktice i sa veštackom rukom sa rukavicom i gledao u mene i na pozdrav je odgovorio kratko i nastavio da me uporno gleda. Ja sam mislila da je samo znatiželjan kao i ostali, ali ispostavilo se da je on imao veliki razlog za tako uporan pogled. Kada smo se vracale i dalje je bio tu i Nena mi rece da ispricam ocu kako sam videla Dušana Derikravu zvanog Duda pa cu da cujem jednu pricu. Tako je i bilo. Naime, za vreme drugog svetskog rata Dušan, jedan od Beširove dece i moj otac pronašli su neeksplodiranu bombu i krenuli su da je cackaju. Bomba je eksplodirala u Dušanovoj ruci i on je teško stradao, a ova dvojica su dobro prošla. Cula sam pricu o velikoj kuknjavi, trci i placu žena u Oravcu kada se to desilo, moja prababa i baba su tako istukle mog oca da se ovaj jedva spasao begom od kuce. A bio je rat, hirurga u Korenici nije bilo ali su postojale partizanske bolnice u okolnim mestima Šeganovcu, Trnavcu i Krbavici, te su ga mislim, verovatno operisali partizanski hirurzi. I eto, Bogu hvala da je decak preživeo i dalje nastavio normalan život, oženio se i stvorio porodicu. Nakon ovog ispricanog moj otac je odmah otišao do Dušana i nije ga dugo bilo. Kada se vratio bio je pijan i odmah legao, da bi kasnije ispricao da se sa Dušanom lepo pozdravio i nadivanio a onda su se dobrano „naljoskali“.

Ali ovo nije bilo jedino ocevo pijanstvo sa svojim društvom iz detinjstva. Jer, sledeceg dana je otišao kod ostalih Derikrava iz Oravca, sve ih obišao i svuda malo popio. Kada se duboko u noc vracao preko bara kuci pao je u neki jarak sa vodom i došao kuci sav mokar i prljav. Ja sam vec legla i tek što me je uhvatio prvi san probudi me glas strine Pera koja mu donese vodu da se opere i izgrdi ga na sva usta, a on se samo smeje i govori:“Nemoj snašo molim te, evo sam se prepa, znam da si ti jaca od mene, vjerujem ti“. Posle toga do kraja boravka u Oravcu nije više bilo pijancenja jer je sledio veliki posao oko sena, kosidbe i vršaja.

Pred kosidbu u goste je stigla tetka Mara sa svojom cerkom Radom iz Zagreba. Mara je rodena sestra Stevina a udata je za Simu Varicaka zvanog Siman, inace vojno lice, takodje iz Oravca. Druga rodena sestra je bila Mica i živela je u Otoccu i imala je sina Borisa. Deda Rade i baba Mileva imali su i sina Nikicu koji je poginuo 1942.g, iste godine kada je stupio u partizane u 4. bataljon druge brigade 6.licke divizije. Imao je samo 17 godina. On je ostavio tešku ranu na srcima roditelja, brata i sestara kao i na sve clanove moje porodice, jer su moji, kako sam vec napisala, ceo rat proveli kod njih u kuci. Nikica je bio najstariji i najomiljeniji od sve dece u obe porodice. Ranjen je u napadu na Rakovicu kod Slunja, ostao je živ ali se rana inficirala i dobio je sepsu. Kada je ta vest stigla do porodice moja prababa Milica odmah je krenula peške prema partizanskoj bolnici jer je ona umela da leci travama, ali, kada je stigla, Nikica više nije bio živ. Moja prababa je tvrdila do kraja života da bi ga spasila samo da je stigla na vreme. I to bi sigurno tako bilo jer su ljudi i u Brestovcu i ovde u Lici pricali da je ona znala da travama leci ljude i blago.

O tim ratnim danima i ucešcu porodice Derikrava u pomoci ustanicimapostoji istorijsko svedocanstvo Vladimira Vlaisavljevica u knjizi „Kotar Korenica i kotar Udbina u NOR-u i u socijalistickoj izgradnji“(od str. 548 do str. 556.) koje govori o prvoj haubici koja je prebacena iz Nebljusa i postavljena na brdu iznad Oravca a posada je bila smeštena u kuci kod babe Mileve (str.549). Citiram: “Prvi put haubica je upotrebljena 21. januara 1942. godine prilikom napada na opkoljene snage okupatora u Korenici. Iz Oravca haubica je prebacena na vatreni položaj na vrh Gradine, oko 2,5km jugozapadno od centra Korenice. U izvlacenju haubice na Gradinu ucestvovalo je pored posade i više mještana te dva para konja – vlasništvo Mile Rastovca Pužica i Stevana Varicaka. Zbog visokog snijega i zaobilaska, koji se morao ciniti da bi se izbjegla velika uzbrdica, izvlacenje haubice na položaj trajalo je cio dan. Posada haubice bila je smještena u Oravcu u kuci Mileve Derikrave. Njen muž Rade u to vrijeme bio je na radu u Francuskoj (tamo ga je rat zatekao a kuci se vratio nakon oslobodenja-prim.autora). Mileva je imala dvije kcerke Maru i Micu te svekra Nikolu (i sinove Stevu i Nikicu a svekar Nikola je umro od hladnoce u zbegu kod Mrsinja aprila 1942.g,plus deverovu tj. moju sedmoclanu porodicu bez odrasle muške glave jer je moj deda bio u partizanima - prim.autora). Cijela ova porodica, a posebno majka Mileva kako smo je mi vrlo cesto iz poštovanja zvali, brinula je o posadi haubice kao o svojim najdražim. Kuhanje hrane, koja je obezbedivana preko seoskog narodnooslobodilackog odbora, brigu oko spavanja, pranja i krpanja odjece preuzela je na sebe Mileva. Njena porodica sve je to organizovala tako da se posada osjecala kao kod svojih kuca. Posadu su sacinjavali: Vajo Leka iz Vranovace, komandir odjeljenja, Luka Pavkovic iz Krbavice, nišandžija (Lukina rodjena tetka po ocu Milica bila je udata za Vuju Zaklana rodenog ujaka moga oca, tako da je on vec bio clan porodice. Luka je poginuo 2. septembra 1942.godine u Laudonovom gaju od neprijateljske avijacijske bombe – prim.autora), Dušan Vlaisavljevic iz Debelog Brda, pomocnik nišandžije, zatim Lukica Božanic i Raško Vlaisavljevic, oba iz Debelog Brda i Ilija i Vuk Blanuša iz Kruga.“ Fusnota Vladimira Vlaisavljevica: „Kada sam ovu dobru staricu posjetio u njenoj kuci 1977.godine, ona se vrlo dobro sjecala svih imena posade i svega onog što se u ratno vrijeme preživelo. Bila je sretna što ce negdje ostati zapisano i to kako je ona, iako okružena velikim brigama oko svoje porodice, u ratnim danima pomagala našu borbu još od prvih dana ustanka.“

Takva je bila oceva strina Mileva, žena retkog kova, zaslužuje svako slovo o njoj napisano.

Nove gošce donele su vedrinu i raspoloženje u kucu. Baba i deda su se radovali svojoj cerki i unuci a ja što sam ih upoznala jer do tada sam ih gledala samo na slici u velikom ramu u babinoj i dedinoj sobi u Brestovcu. Tetka Mara je bila jedna stroga i otresita žena i glavni zadatak joj je bio da pazi na nas sada vec petoro dece a bogami i devojaka uzrasta od deset do sedamnaest godina. Stalno nas je „špijunirala“ i nismo mogli da mrdnemo a da ona ne zna gde smo. Jedva smo je izmolili da nas pusti u Korenicu gde se u sali bioskopa održavao koncert pevaca i folklora iz Beograda. Najsmešnije je bilo kada sam ja nagovarala oca da je izmoli da nas pusti a on ni da cuje, bice kako Mara kaže i gotovo, ona je gazda.

Ipak nas je pustila i nas cetri sestre smo se brzo spremile i krenule za Korenicu...

nastavice se...

KORENICKA SUBOTA

NOVA VREMENA I NOVI LJUDI

Potaknut pricom “Sveta Korenicka Subota” Prof.dr.Ilije Drakulica u najnovijoj knjizi koja treba uskoro da izide iz štampe, a prica se odnosi na vrijeme oko 1909.godine, rješih da zabilježim neka svoja sjecanja sa kasnije poluvjekovne distance iz vremena mog djetinjstva i školskih dana, a uporedujuci ih sa sadašnjim stanjem u Korenici vezano za ovu temu.

Do ukidanja Vojne Krajine 1881.godine, Korenicu su sacinjavali uglavnom vojnokrajiški objekti, oficirski stanovi te poneka kafana i trgovina. Ovakvo naselje izricito vojnog karaktera narod je pored imena Korenica zvao još i Kasar. Sela koja su je okruživala, imala su pojedinacno daleko više i kuca i duša u ovoj prenaseljenoj kotlini, gdje je stocarstvo bilo osnovna privredna grana a stoka-blago mjerilo imetka-mala.

Iako je bila jedno od manjih naselja u ovoj kotlini, ono što je Korenicu cinilo središtem kraja nisu bile administrativne kancelarije, vec što je u Korenici održavan sajam svake subote, pred Svetu nedjelju. Ovaj dan je utvrden i objavljen od vojnokrajiških vlasti još 1787.godine u svrhu sajmarenja i okupljanje naroda (*).

Ovo je bio dan poput Sveca koji nije u kalendaru obilježen ni crnim ni crvenim slovom, ali je kod naroda ove kotline bio veoma poštovan i gotovo obavezujuci za sve -I.Drakulic.

Svi mi koji smo tamo proveli jedan dio svog života, uglavnom djetinjstva i rane mladisti, sa pritajenom bolnom nostalgijom, koju teško priznajemo i mirimo se sa njom, vezani smo za to vrijeme. (Jer sve što je ljudsko ima svoj vijek trajanja, a ostaje nam samo lijepota sjecanja – I.Andric).

Poslije gotovo pedeset godina od tada i dogadaja s kraja prošlog vijeka, mi se možemo samo sjecati tih vremena i nas samih, jer ništa više nije kao što je bilo. Došla su nova vremena i novi ljudi. Valjda je tako sudeno po nekom višem prirodnom zakonu ili je to zbog nesposobnosti prilagodenja nasljednika naših predaka. Od Korenicke sajamske subote gotovo da ne ostade ništa. Ima jedna mala skoro improvizovana pijaca ispod Vrpilske okuke na mjestu gdje je nekada bila prizeman zgrada zvana Svaštara.

Na ovu pijacu,uglavnom ljeti, dovoze robu prodavci iz Dalmacije i to najviše voce i povrce, na dvije do tri tezge, gdje se do skora mogla ponekad naci svježa morska riba i domaci dimljeni sir. Ribe i sira više nema na pijaci pošto prodaja istih više ne odgovara standradima po najnovijoj uredbi. Sva kupovina se sada odvija u dva supermarketa, koji zadovoljavaju ove standarde, a sve u duhu zahtjeva novog vremena. Da nije subotom ovih nekoliko tezgi sa vocem i povrcem kao i sezonskom obucom, ne bi se ni znalo da je sajmeni dan, jer nema nigdje okupljenog naroda kao nekad. Sve što je ostalo od ranije i što me podsjeca na ono vrijeme je usamljeni prodavac nešto raktelije – drvenih vila, grabalja i kosišta. Posmatram ga neko vrijeme i ne primjecujem da itko ovo kupuje ili da se bar interesuje za cijenu, jer izgleda da to više nikom ne treba pošto se sada mašinski kosi trava i skuplja sijeno, a ne kao ranije rucno sa kosom, vilama i grabljama. Izrada i prodaja drvene raktelije je nekad bio unosan posao, kao zanat, koji se upražnjavao u zimskim mjesecima kad nije bilo puno spoljnjih poslova.

Ono što je nekada ovom sajmu davalo poseban znacaj i svojevrsan pecat, a po cemu je bio poznat u Lici i šire, je bila Korenicka stocna ili blažna pijaca.

Niže od centra prema Kompolju i Šeganovcu kod veterinarske stanice na velikom ogradenom prostoru, gdje je moglo stati nekoliko stotina grla stoke krupna i sitna zuba, odvijala se stocna pijaca. To je bio najvažniji i najinteresantniji dio sajma na koji su gotovo svi sajmari morali navratiti bez obzira imali tu posla ili ne. Ove pijace vec odavno više nema, a izgleda da i nema više potrebe za njom, jer se sada sa stokom, ukoliko je još nešto ima, trguje na drigi nacin. Nekad je stocarstvo bilo glavna privredna grana ove kotline, a sada nažalost i ono nekoliko uzgajivaca ovaca moraju vunu bacati na deponiju (u Jezero) , jer je nitko ne otkupljuje niti kome više treba, a ovce se moraju šišati.

***

A nekad je, po mojem sjecanju, bilo ovako.

Tih ljetnih subotnjih dana vec od ranog jutra pristizalo je puno naroda, zaprežnih kola i konja te sitne i krupne stoke. Nadolazeci narod polako popunjava Korenicki trg i pijace. Svi primjetno nekuda žure i osvrcu se otvorenih ociju tražeci pogledom rodbinu i prijatelje, ali i da usput obave posao koji su planirali. Svi obuceni u cistu odjecu, obrijani i utegnuti kao kad se ide na neki svecani skup. Na ovom sajmu, u nedostatku crkvenih zborova kao nekad, pojavljivale su se i pokazivale tek stasale mlade djevojke sa rodbinom ili u svojem društvu kao i momci za ženidbu i zagledali se medusobno, što je bio uvod u mogucu prosidbu , dogovoreni sastanak ili prelo za bolje upoznavanje. Poslije sajma pronio bi se glas da se na sajmu pojavila djevojka iz te i te familije, cerka tog i tog, koja je svojom ljepotom, stasom i držanjem skrenula pažnju buducih prosaca, na sebe.

Sretno oženjeni i zadovoljni supružnici su dolazili zajedno te svojim ponašanjem i medusobnom pažnjom pokazivali kako u njihovom braku i kuci caruju ljubav i sklad, sreca i sloga. A bilo je i takvih, koji su zbog kucnih trzavica ili nevjerstva supružnika, javno pred svijetom, žigosani i osramoceni od oštecene strane, stavljajuci narodu na znanje da sam donese sud kakav je taj i taj covjek ili žena. Ovaj sud je bio za vecinu teži nego osuda na robiju, a bio je dio krajiške gorštacke tradicije.

Korenica nije oskudjevala u ljudima meraklijama i šaljivdžijama. Meraklije, ljudi sa okom da zapaze lijepu djevojku, zrelu lijepu ženu ili naocito celjade, dobra i silna konja, rasna bika i druga posebna bica i stvari, dok su šaljivdžije prepricavale necije komicne zgode ili nezgode, a ponekad i sami režirali takve dogadaje.

Skoro svake subote u Korenicu je dolazila poneka zaprega sa uparenim novim tek kupljenim konjima dobrostojecih domacina, koji su izazivali posebnu pažnju. Na njma se nerjetko isticala nova orma-zaprežna oprema koju je radio poznati sarac-ajmar Stevan Belic, jedan od najboljih majstora za konjsku zaprežnu ormu u ovom kraju i šire u Lici.

Ostao mi je u sjecanju par izuzetno lijepih skoro identcnih konja Sokola(Zekan-Zelenko) iz Debelog Brda, sa novom ormom i kolima, koji su nekoliko pute tog subotnjeg dana laganim kasom prošli kroz Korenicu, vodeni uzdama-kajasima u rukama Mice Šobota i njegova strica vlasnika konja. Mica, tada direktor hotela u Korenici, bio je veliki meraklija za dobre konje i poštovalac vrsnih uzgajivaca kvalitetne stoke. Svijet je zagledao konje, ormu i “gvozdena” kola, koja je najcešce okivao cuveni kovac Dmitar Keca. Pored ovih konja, posebnu pažnju je privlacio i mrki, visoki osedlani pastuh iz Bunica sa kojim su povremeno dolazili na sajam.

Svi koji toga dana dodoše u Korenicu, došli su sa razlogom da nešto vide, da cuju neku novost, sretnu se sa rodbinom, kumovima i prijateljima. Toga dana, bio je red, da se sa kumom ili prijateljem ode u birtiju, naruci pecena jagnjetina i uz pice nastavi divan.

Gradska pijaca se nalazila na velikom prostoru ispred zgrade nekadašnje UDB-e (sada MUP-a) i spuštala se do samog centra-raskršca. Puna voca i povrca (vecinom od Bihaca), sireva, sezonske obuce i dr., a onda nešto niže prema centru, veliki izbor drvene raktelije više proizvodaca, brezove metle, vucije, kablice, mješaje, tobalice, kose i brusovi. Tu odmah iza raktelije, a ispred kafane “Dalmatinac” Miloša Ognjenovica (Vulica), tezga sa pecenom jagnjetinom, vrucom tek što je skinuta sa ražnja, koju je sjekao i prodavao mesar Mane–Macan Prica, a koja je zamirisala cijelu pijacu. Nešto niže blizu samog raskršca pored cesme, gdje je prao caše, poznati medar iz Grabušica tocio je iz velikog opletenog bocuna šerbet, to blagotvorno resko pice za ljetno osvježenje.

Na blažnoj pijaci gužva.Pritisli ljudi sa svuh strana sa kolima i blagom za prodaju. Na ulazu u pijacu Savlika Prica naplacuje armice-ulaznice za blago koje se smješta na odredene dijelove pijace. Znalo se gdje su goveda po vezovima, ovce i janjci po improvizovanim torovima, kolske zaprege sa teladi ili prasadi na posebnom mjestu i slicno. Oko deset sati dolaze veliki stalni nakupci i to iz Bihaca(Beco), koji najviše kupuju ovce i janjce, a nakupci iz Šibenika i Zadra (najpoznatiji Jure) više kupuju goveda, junad, telad ali i janjce. Bilo je interesantno posmatrati pogadanje oko cijene za blago, kad su nakupcima dugo poslije toga trnuli dlanovi desnice od udaranja dlana o dlan, cvrstog rukovanja i odmahivanja rukom u vis u znak pogodbe.

Ovako je to bilo šezdesetih godina prošlog vijeka. Sve je to skoro nestalo kao i narod koji se držao svoje tradicije i bio spreman da ljuduje, da svadbuje, da ratuje i na ravnoj nozi besjedi sa najvišim dostojanstvenicima. Ili kako u napred pomenutoj prici zapisa Prof.dr.Ilija Drakulic :

- Bože koliko ljepote, koliko cuda, šteta da taj svijet mora netragom nestati.

Šteta, jer Korenica je blagorodno mjesto za pricu i pricanje. Korenicani sve tako Svetom subotom da proslave život, da prekure svoje gorcine i da se utvrde ko su i šta su.

Augusta, 2011.- u Beogradu

Bogdan Radeka

(*) Ovo je jedna anegdota vezana za proglašenje subote za sajmeni dan 1787.g., koju mi je ispricao Bogdan-Boca Lalic.

Još od turskih vremena na ovim prostorima se trgovalo samo petkom pa je taj obicaj ostao i poslije oslobodenja ovog dijela Krajine od Turaka. Dobošar, neka krupna ljudina koji je okupio narod da bi ga upoznao sa najnovijom uredbom vlasti, saopšti tu uredbu svojim jakim glasom:

- Cuj i pocuj narode, ono što je do sad bio petak nije više petak, vec je petak od danas subota.

Bogdan Radeka

IZVORI I VODOTOKOVI KORENICKE KOTLINE

Izvori i vodotokovi Korenicke kotline su definisani konfiguracijom terena i planina kojima je okružena. To su Plješivica koja predstavlja sjeveroistocni bedem i Mrsinj na zapadu na koga se nadovezuju prema jugoistoku Prica Gradina, Glavica, Keljevo brdo i Prespa do Ticeva sa cime se zatvara krug i veže se ponovo sa Plješivicom. Iza Prespe, omedeno Plješivicom, Bubinkom, Goricom i Galovcem je Frkašicko polje koje se nalazi u ovoj kotlini, ali ne pripada slivu voda Korenickog polja. Korenicko kraško polje cine blage uzvisine-plecine i zaravni povezane i lagano nagnute prema istoku kroz koje vijugavo tece i ima korito korenicka rijeka Matica ili Korenica , koja na kraju svoga toka ponire ispod plješivickog brda Ticevo pored sela Ponor koje po tome i dobi ime. Izvorište i najjace vrelo koje je formira nalazi se sasvim na zapadu ispod prevoja Pogledalo , izmedu Mrsinja i Plješivice , u selu Vrelo koje isto tako, dobi ime po izvoru .

Vrelo je najjaci izvor, pored Plitvica u blizini Korenice, a djelom je kaptirano da bi svojom kvalitetnom vodom snabdjevalo Korenicu i druga mjesta u kotlini sa glavnog vodovoda Vrelo- Bjelopolje. Stalnost i snagu vrela obezbeduje veliki vodeni basen ispod Homoljackog polja, (Moljacke)visoravni koja je inace bezvodna što se tice živih izvora, jer ima vecu nadmorsku visinu preko 100 metara od Korenickog polja i na izvorištu u Vrelu.

Plješivica, ta cudna i osobena planina izdigla se izmedu Korenicke i Bihacke kotline kao neko bilo i najizrazitija prirodna granica izmedu Like i Bosne.Veza izmedu ove dvije kotline koje cine polja i visoravni, je na gorskom sedlu zvanom Škipina izmedu Ponora i Zavalja, i sjevernije na rasjedu izmedu Plješivice i Male Kapele na Prijeboju i Klokocevici iznad Lickog Petrovog sela.

Korenicka kotlina je u odnosu na Bihacku izdignutija više od 200 metara pa je i Plješivica sa Korenicke strane manje strma u odnosu na suprotnu. Iz tog razloga gotovo sva voda koja se skuplja na Plješivici i Korenickoj rijeci ponornici - Korenici ima sliv ispod Plješivice ka Bihackoj kotlini tj.Uni. Vode Korenicke kotline imaju svoja vrela uglavnom sa zapadne strane, dok su vrela ispod Plješivice,sa istocne strane kotline vrlo rijetka i sa jako malom kolicinom vode. Iz tog razloga i sama Plješivice je bezvodna iako je bogata šumom i pašnjacima na šumskim poljanama i krcevinama iznad Mihaljevca i Ponora koje su se nekada kosile. Najpoznatije su bile a sada vec obrasle šumom ; Poljana, Tursko guvno, Šuptova poljana te krcevine kao što su Mujica, Milikina, Radekina, Bakraceva i druge.Ta bezvodnost sa jedne i timorna šuma sa druge strane dali su Plješivici dosta poznato i još iz Srednjeg vijeka navodeno narodno ime Vražiji Vrta (Vrt).

Od Mrsinja do Plješivice tj. od Pogledala do Vratnika, dvaju prevoja preko kjih se spuštaju ceste prema Korenici i sastaju na Paši ili Tborištu, tj.od sela Vrela do Rudanovca i Mihaljevca ima dosta izvora. Narocito su poznati i znacajni izvori , njih 48 manjih i vecih( Majorovac ), na obodu prostrane ravne uvale okružene šumom.Ta uvala ciji potocici i potoci formiraju rijeku koja dobi ime po ljudima koji kultivisaše ovaj kraj i formiraše istoimeno selo Drakulica Rijeku.

Na Rudanovcu i ispod brda Oštrog Mihaljevca pokrivenog gustim cetinarima,nalaze se izvori Slatka Vodica i Šorkov Vrelac

Vreljski izvor i Drakulica Rijeka formiraju Korenicu ili u narodu odomacenu Maticu . Njen prvi tok je ispod sela Vrela i Rudanovca do mosta ispog nekadašnje Kordonske ceste gde pocinje selo Mihaljevac , a niže sa desne toka ispod Mrsinja selo Vranovaca. Kod kuca Šolaja odvaja se od Matice potok koji tece ispod sela Mihaljevca i ponire u predjelu polja zvanog Lug, a nešto niže kod kuce Milijaševica se odvaja jedan veci rukavac koji formira takozvani Barni potok . Barni potok i Matica teku paralelno do Kompolja gdje kod prvih kuca prave rastoke pa se jedan dio vode Barnog potoka opet vraca u Maticu, a drugi ima ponor Jazmak kod koca Božanica i kako je istraženo, opet izlazi u izvoru Klokot ispod Plešivice blizu Bihaca. Na izlazu iz Kompolja kod kuca Lalica i Vukadinovica, ti se rastoci opet sastaju u jedno korito i Matica–Korenica nastavlja svoj nešto mirniji tok, obilazeci blago brdo Krst pored kuca Prica-Polica i Šuputa, koji imaju mlinove-vodenice.U donjem dijelu toka od Šuptova mlina do Ponora ima miran tok kroz naplavinske ravne košanice, odvajajuci Oravacke bare i polje Jovac od Labusovca i Ponora.

U ovom dijelu toka nema više mlinova, a ni kuca zbog izlivanja i plavljenja, sve do sela Ponor koje se smjestilo u podnožju brda Ticevo iznad granice izlivanja . Ispod Ticeva kod Ponorskog zaseoka Makalovac nalazi se jak izvor sa dobrom vodom Korugino ili Koružino vrelo, a sa druge strane Prespe prema Frkašickom polju ispod same crkve Ružice, nalazi se ljekoviti izvor Ružica . Malo dalje ispod drage izmedu Ticeva i Plješavice kod kuca Kljajica gdje pocinje selo Frkašic nalazi se Balatin vrelo , kaptirano i sa kvalitetnom vodom. Svi izvori ispod Ticeva ovog oblog šumovitog plješavickog brda-aneksa koji se naslanja na korenicko i frkašicko polje, su jaki, sa kvalitetnom vodom i ne presušuju ljeti.

Što se tice Plješavice i izvora ispod nje u podnožju, treba pomenuti bunare-izvore koji tu postoje još od srednjeg vijeka ili možda ranije, a to su Mihaljevacki bunar Catrnja na samom istocnom pocetku sela kod mjesta Gric gdje je nekada ,za sada još neistraženo, vjerovatno još u ranom srednjem vijeku bio vojni logor. Iznad Mihaljevca u Plješavici blizu Poljane postoji stocno pojilište(a sada služi za divljac) Jovina Lokva koju održava jedan slabiji izvor koga je našao i oživio Jovo Radeka i napravio lokvu – pojilište.Od Poljane prema Limunu iznad Drenovace ima slabiji teško pristupacan izvor Jamaca. Mihaljevac je preko Grica i Drenovace vezan sa selom Šeganovac smještenog ispod plješavickog brda Limun, ispod koga su još takva dva bunara i to bunar Cemer ispod kuca Kalembera, Klašnja i Šolaja, a na samom kraju sela prema Ponoru je Šuptov bunar kod kuca Šuputa. Catrnja i Šuptov bunar imaju visoko kvalitetnu vodu dok voda Cemera nije tog nivoa, jer se nalazi nešto niže od podnožja Limuna u polju Malarice.

U samoj Plješavici odnosno u Velikoj Drazi koju formiraju Rtici ispod Ciljaljke prema Ticevu

sa jugoistoka, Brdo Limun sa zapada i monolit ogromnih razmjera Vilena Greda sa sjeveroistoka koja sprecava vode koje se sakupljaju sa Limuna i Rtica da oticu ispod Plješavice na bosansku stranu usled nagnute strukture same planine prema istoku. U podrucju Velike Drage ima iz tog razloga više izvora nego u cijelom podrucju ostalog dijela Plješavice u kotlini. To su ;

- Bunar Pakovac na Ravnom Rtu kod Limunovog Tocila koji je kaptiran i ozidan, ali zapušten.
- Izvor Rakita u Velikoj Drazi, gdje su bile bolnice i zbjegovi u Drugom svijetskom ratu .
- Izvor Ražovište pri ulasku u Dragu kroz Borice od južnog golog podnožja Limuna(Gologuza).
- Izvor Šulinka na dnu Drage ispog Vilene Grede i Tocila prema Ciljaljki.
- Bunaric pod Poljanicom(Poljankom) i Verinim Vrtlicem od Ciljaljke prema Ponoru.
- Bunaric Turpija , izmedu Kuce Kusine i Ponora, blizu pocetka uspona puta preko Škipine . Od izvora Vrelo poviše sela sa jugozapadne strane ispod samog Mrsinja, nalazi se nekoliko malih izvora koji nisu uredeni ni kaptirani jer nije bilo potrebe za istim pošto se selo snabdjeva vodom sa najjaceg vrela u korenickoj kotlini. Malo južnije ispod Grada Mrsinja , poviše motela “Borje”gdje pocinje selo Vranovaca, nalazi se jedan izvor, a niže od Borja ispod caste prema Matici kod kuca Prica i Gagica takoder jedan izvor Catrnja kaptiran i ozidan ciji se potok gubi niže u barama . Na istom izvoru tj.njegovom potoku, Bude Drakulic je uredio i napravio manji bazen- ribnjak gdje se uzgaja pastrmka.

Najveci i najjaci izvor u samoj Korenici je rjecica Suvaja, koja ljeti presuši, a u povodnju nen izvor uz huku izbacuje veliku kolicinu vode iz velikih bazena ispod Mrsinja. Suvaja je kroz Korenicu sada pokrivena i sredeno joj je korito, tako da se kod kuca Lalica u Kompolju uliva u Maticu. Ovaj izvor se ne koristi za pice zbog nestalnosti dotoka i slabijeg kvaliteta vode.

Ispod istocnog dijela Mrsinja zvanog Prica Gradina u uvali strmih – pretežno golih strana, zašticeno od vjetrova i nevremena, smješteno je po obodu ove uvale selo Oravac. Zbog blaže klime u ovoj zavjetrini i dosta izvora kvalitetne vode , ovo je selo poznato po najboljem i kvalitetnom vocu .Najpoznatiji izvori sela Oravac, koje pocinje od Dola Kalembera pa do kuca Bešira na kraju, formiraju svojim potocima Oravacki potok koji tece vijugavo kroz rodne i ravne naplavinske košanice do sela Gradine , obolazi njen jugoistocni dio gdje ga pojacava potok Jabucica ili Džakula potok, prolazi ispod nekadašne Kordonske caste, a sada saobracajnice Karlovac – Zadar, nastavljajuci svoj tok do sredine polja gdje ponire u tzv. Bezdan. Ovo polje po Oravackom potoku koji sakupi sve vode ovog dijela sliva i najdalje dobaci, zovu Oravacke Bare. Od oravackih izvora treba spomenuti slijedece ;

•  Puzinovac , sa kvalitetnom i ljekovitom vodom.Nalazi se ispod kuca Puzica(Rastovaca), Belica i Kalembera.Izvor je kaptiran, potok mu se zbog malog dotoka gubi u livadi ispod.
•  Kosinovac , ispod Polica i kuca Prica i Žigica-ispod Prica Gradine.Ima potok do glavnog
•  Derikrava Korita , kod kuca Derikrava , pored puta-prolaza prema Poljani i Vrpilama. Kaptiran izvor – najzdravija voda.
•  Patnjak , kod kuca Varicaka.
•  Cupinovac , jako i stalno vrelo.Kaptiran.
•  Stara Korita-Marjanovica, kaptiran i uvedena voda u kuce.
•  Lubarda Marjanovica i Lubarda Bešira. Izviru u barama, voda se više koristi za stoku.
Sve vode ovih izvora se sakupljaju u Oravacki potok.
Poviše Oravca je i izvor Duliba.

Istocno od Oravca ispod sela Jasikovac , brda Keljevac (Keljevo Brdo) i tri plecine sjeveroistocno od njih, koje zovu Brda , nalaze se slijedeci izvori ;

•  Džakulovac , sjeverozapadno od Jasikovca i kuca Žakula(Džakula)po cemu dobi ime. Ima potok koji se uliva u Oravacki potok.Voda mu je dobra i zdrava.Ozidan,ali sada zapušten.Prostor oko njega,nekada košanice,sada je pištalina (vlažno meko zemljište).
•  Draginovac , sjeveroistocno od Jasikovca,ozidan,ima kvalitetnu i hladnu vodu. Ima Draginovacki ili Romin potok (po mostu) koji se uliva u Maticu kod gaza Tucka Plitkulja.
•  Krcevina , stalan izvor poviše Draginovca ciji se potok spaja sa Draginovackim i održava ga kad ovaj zasuši.
•  Keljevac , ispod brda Keljevac,sjeverozapadno, poviše izvora Krcevina. Nema potok zbog teškog oticanja i slabijeg dotoka, ali ima stalno vodu i ne presušuje.
•  Tucki bunar - Magarevac ,sa druge strane Keljevca prema Tuku, kod kuca Žigica-Popara.
•  Javorovac, ispod Keljevca-janj,sjeverno ka srednjim Brdima.Dobra voda,ljekovita za oci.
•  Grabovac, ispod Keljevca-janja,sjeveroistocno ka trecim Brdima i Prespi.Ima dobru vodu.
•  Saviljevac, izmedu trecih Brda i Prespe poviše Mrkica gaja. Ima potok do Matice kroz Mrkica Gaj, a ima i najhladniju vodu za pice, ali i najtežu pa se pije kad nema bolje.
•  Bunaric , poviše Mrkica gaja.
•  Izvor Jovac , izmedu prvih i srednjih Brda. Slicna voda kao na Saviljevcu,ali nešto lakša. Ima kratak potok koji se gubi i polju Jovac.

U Frkašickom polju ima više izvora u blizini sela Frkašica, Klašnjce, Vedašica, Grabušica i Bjelopolja po obodu ovog velikog i ravnog polja od kojih treba pomenuti najznacajnije, a to su. Poput Suvaje u Korenici kod sela Vedašic ispod Gorice i Bubinke, jako sezonsko vrelo Ržic kroz koga se velike kolicine vode za vreme jesenjeg i proljetnog povodnja, iz Krbavskog polja prelivaju u Frkašicko. Ova pojava jakog i dugotrajnog mlaza vode pracenog hukom vazduha kojeg pod pritiskom voda gura i izbacuje praveci zvuke koji podsjecaju na rzanje konja dade i odomaci izvoru ime Ržic.Ostali izvori na obodu ovog polja su; Makalovac, Crkva Ruzica, Petkovac, Jezerin, Bilan, Jadovno,Bukar, Kamenko i dr.

Napomena; Ukoliko postoje još neki izvori i vodotokovi ovog sliva, a koje nisam spomenuo ili pobliže opisao bicu zahvalan svima koji me obavjeste i daju informaciju o njima.

Bogdan Radeka

Vedriš – Vedrište

Polje koje se prostire na južnom obronku Plješevice omedeno sa severozapada selom Šeganovac-kuca Klašnja Bude – Bucika, juga Labusovcem, kamenjarom pošumljenom sa leskama grabicima i po koji crni bor i istoka selo Ponor, kuca Stipica.

Vedriš je nastao na aluvijalnoj zaravni spuštanjem lednika sa plješevice koji su sa sobom nosili velike kolicine šljunka i peska, što potvrduju tri velike drage koje se od sredine Plješevice spuštaju prema vedrišu, kao i dva lednicka jezera, Crno i Jezerina.

Prva draga je takozvana velika na severo-zapadu kod sela Šeganovacna izlasku iz Borica-šume. Nepošumljena je i prema jugu se blago završava obradivim oranicama Banuše, koje su do skora obradivane i odvojene samoniklim drvecem kao ogradom.

Ispod banuša se nalazi plitko Crno jezero promera oko 100m sa nivoom vode koja ne varira tokom godine. Voda je bila kristalno cista i bistra tako pa je bila pogodna za napajanje stoke. Nekada je jezero obilovalo pijavicama koje su starije žene koristile za lecenje vena tako što su ih stavljle na obolelo mesto na telu.

Zapadno od jezera nalazi se most Krkaca, koji je bio u funkciji samo za vreme jakih kiša kada ponori nisu mogli da prime svu nadošlu vodu.

Sav ovaj prostor oko jezera do Labusovca se u ranijim godinama obradivao što se danas vidi po zaostalim jarkovima koji su ostali posle oranja šljunkovitih i slabohumusnih oranica.

Od Velike drage prema istoku nailazi se na razdolje, Gologuz koje razdvaja Veliku i Malu dragu.

Mala draga pocinje ispod Vilene grede i kao vododerina se spušta na Vedriš sa plicom udolinom. Na njenom vrhu se u NOR-u nalazila partizanska bolnica koja je funkcionisala do kraja rata.U blizini se nalazio i koptirani izvor zvani Rakita koji je verovatno dobio ime po rastinju koje je tu preovladivalo. Izvor je za vreme vecih suša presušivao a vremenom se i ograda oko njega urušila tako da ga sad mogu pronaci samo dobri poznavaoci prostora.

Sledeca draga prema istoku je Šulinka koja preko male dražice izlazi na Vedriš te se završava ogromnim stenama ............Na tom kamenju je bilo dosta udubljenja u kojima se dugo zadržavala kišnica te je u tim lokvicama na površini vode plivalo mnoštvo belih crva. S obzirom da je voda bila pitka i ne zagadena, da bismo kao deca mogli da se napijemo vode, morali bismo da zviznemo, pri cemu bi crvi pobegli na dno a mi na brzinu zagnjurili glavu u vodu i napili se ciste vode, bez mesa. Na sredini drage se nalazio izvor koji je uvek imao vodu. U ratu je koptiran i ograden ali se vremenom ograda srušila.

Nedaleko od kamenja, nalazila se kuca Prica Mice – Kusije koji je imao pet sinova i pet kceri. Najmladem sinu Bošku, kada se rodio, Tito je bio kum. Kuca je 1950 godine izgorela pa su se Price odselile u Korenicu.

Šulinka je za vreme Drugog svetskog rata odigrala znacajnu ulogu u sakrivanju srpskog naroda od okupatora kao zbeg. U njoj su se nalazile sklepane dašcare, bajte pokrivene sa borovom cetinom, magacin naoružanja i municije koji je tokom rata izgoreo. Cesto smo posle rata, kao klinci ceprkali po zgarištu da bismo našli neeksplodirane metke i cevi od pušaka od kojih smo pravili kubure koristeci barut iz metaka. Iznad magacina nalazio se stari šuplji bor gde su se pcele rojile pa smo kao deca cesto odlazili da sa pcelama podelimo med, ali s obzirom da nismo smeli da pridemo, palili smo krpe i dimom ih omamljivali kako bismo na brzinu pokupili med.

Iznad Šulinke prema ..........sredini Plješevice nalazi se paljevina, šuma koja je izgorela neposredno posle rata ali se vremenom sama obnavljala.

d Kusijine kuce prema Ponoru odvaja se pešacka staza prema prevoju Škipine koji je za vreme austrogarske bio karaula prema turskoj a i glavna pešacka staza izmedu Korenice i Bihaca. Ovu stazu su ljudi koristili za odlazak na pijacu u Bihac i to najviše ponedeljkom. Vezano za ovaj period postojale su mnoge dogodovštine i price o putnicima i lopovima koji su ih presretali u šumi.

Neposredno pored Ponora na kraju Labusovca nalazi se lednicko jezero zvano Jezerina, promera oko 50m, pokriveno tresetom. Kao deca smo cesto skakali po ovom tresetu koji se ugibao pod našim stopalima.Stariji su nam pricali da je to živo blato i da moramo paziti da nam krave ili ovce ne upadnu u njega jer ce ih jezero progutati.

Vedriš je u mojim secanjima ostavio i lepe i ružne uspomene. Lepe su preovladale, pa sam osetio potrebu da ostavim neki zapis, moje utiske iz perioda detinjstva, perioda cuvanja stada ovaca i stoke provedenog u ovom našem „zabavištu“.

I sada osecam miris trave i majcine dušice, zujanje pcela i cvrkut ptica. Cujem glasove cobana iz Šeganovca, Ponora i Gradine koji se takmice u bacanju kamena s ramena, kliska i skoka u dalj iz mesta i zaleta, preskakanje ili naganjanje ovnova na borbu.

Prostirem kaput na travu, ležem na ledja i posmatram oblake koji prave razlicite likove u ovom plavetnilu koje ukrašavaju. Sve to upotpunjuje visoko na nebu lepršanje ševe koja peva svoju divnu pesmu kao i zvuk koji prave ovce cupkanjem trave i šmrkcuci u blizini moje prostirke od kaputa.

A danas, šta je danas ostalo od Vedriša. Nema više ovaca i cobana, šuma se spustila do Labusovca , obala jezera je raskopana da bi se izvadio šljunak za izgradnju ceste. Okolina jezera je pretvorena u deponiju smeca i uginulih životinja. Covek je povredio prirodu, potcenio je i srušio ono što nije napravio, uništio dokaze nekadašnje lepote. Uskoro ce ove rane prekriti šuma.

Ostaju samo uspomene.

Nino

Price o vukovima Divlje životinje, najkrvolocnije zveri sa lickih prostora koje su oduvek izazivale veliku pažnju ljudi, životinje o kojima su se u dugim zimskim nocima na sjelima i prelima pricale tragicne i smješne price, to su licki vukovi. Nas djecu su uvjek plašili njima. Posebno nam je uljevalo strah njihovo zavijanje u hladnim zimskim nocima kada su se medusobno dozivali iz Plješevice i Mrsinja kako bi se svili u copor radi lakšeg lova. Rjede su bili vukovi samotnjaci. I pored toga što sam odrastao u Lici, nikad nisam vidio živog vuka osim jednom prilikom mrtvog, koga je jedan piljar iz Bihaca ubio u razdolju kod sela Vrpile. Vidjevši mrtvog vuka raspršile su se sve moje iluzije iz mašte kako je to velika i snažna, krvolocna zvjer sa oštrim zubima kojima davi i komada žrtvu.

Onako mrtav djelovao mi je jadno i prije licio na nekog ofucanog seoskog psa lutalicu. Nije bio vuk iz moje mašte koji je nemilosrdno davio ovce, jaganjce, zeceve i seoske pse.
Vukovi su rjede napadali krupne životinje a posebno su se klonili ljudi.
U Lici ih je oduvjek bilo puno, pa je po nekim neprovjerenim pricama Lika po njima dobila ime koje potice od grcke rjeci Likos-vuk.
Cesto sam slušao interesantne price koje su ispredali ljudi koji su imali bliske susrete sa ovim divljim zvjerima od kojih navodim meni najinteresantnije:

Pedesetih godina moja majka je u rano proljece pustila ovce na pašu na šarometine (mestimicno okopneli pašnjaci) ali se odnekud pojavio vuk koji je zgrabio ovcu za vrat i poceo je daviti. Majka je uz pikanje (dreka na vuka) uhvatila ovcu za zadnje noge pa je pocelo navlacenje izmedu nje i vuka. Pošto je majka bila jaca vuk je odustao i pobegao.

Lovci, Dane i Nikica primjetili su vuka kako u predvecerje izlazi iz šume i osmatra polje. Sakrili su se iza kamena i cekali da im se približi. Kako je vuku duvao vjetar u leda nije mogao osjetiti prisustvo ljudi pa je krenuo prema polju i došao tacno na desetak metara od njih. Dane je bio siguran da ga ne može promašiti. Istovremeno je povukao oba obaraca na duplici ali je municija zakazala i culo se samo škljocanje oroza, na što je vuk skocio i pobjegao a oni su ostali bez dobre nagrade koju je država davala za odstreljenog vuka. Isto vece u tor u Gradini došao je vuk i poklao janjce osim pet Daninih. Ovaj pokolj se pripisivao vuku koji je imao srecu da ga Dane ne odstreli pa mu je zato i poštedeo janjce.

Vukovi su poseban strah izazivali kod Zagrepcana i Zagoraca koji, kad bi bili u gostima u Lici, po noci nisu smjeli izlaziti iz kuce.

Januara meseca šezdeset i neke godine jedan vozac kamiona je vozio iz Dalmacije za Zagreb. Na prevoju Keljevo brdo zaustavio ga je smet snjega. Vozac je izišao da provjeri dali se može vratiti nazad i kad je odmakao desetak metara od vozila, vuk se ispreci izmedu njega i kamiona. Vozac je pobjegao na obližnje drvo-janj i tu ostao do jutra a vuk je sve vrijeme sjedio pod drvetom cekajuci da plen. Ujutro su naišli svatovi na saonicama i nesretnika skinuli ukocenog sa drveta sa nateklim, promrzlim, rukama i ušima.

Samo onaj ko je doživljavao licku zimu kad se temperatura spuštala i do - 25 stepeni, uz duvanje kapelske bure, može zamisliti kako je bilo ovom jadniku na drvetu na brisanom prostoru.

Sada cujem da je hrvatska vlast na prostor Like uvezla kanadske vukove koji se ponašaju kao pitomi, ne plaše se ljudi niti od njih bježe.
Po svoj prilici, price o domacim Lickim vukovima ce polako zamirati i prerasti u legende.

Dobar dan..jako me je obradovao ovaj sajt..vrati slike iz detinjstva,ali I iz vremena koje pamte nase bake…I jas sam kao dete slusala price,koje mislim da bi I vama bile zanimljive…prva kazuje o kafani ‘Kod Joje' koja se nekada nalazila u Korenici…

Pitali gosti Joju: jel' vino cisto?

- jest brate,ja sam ga opra' u 1 vodi, a onaj, sto sam ga kupio od njega, u dvije!

I jos jedna prica o Spasi Zjalinom iz Grabusica, kad je isao na sud u Gospic, zato sto mu je zadruga vratila lose ovce, mrsave, a  ne njegove debele.
Kaze njemu sudija: ‘cika Spase, svedno ovca ta a ta. A cika Spase se ustane, skine svoj ljinac\licki kaput\i obuče sudijin kožni kaput.

Sudija kaže-čika Spase to je moj kaput. A, Spase njemu odgovara: svejedno sudija-kaput ovaj a onaj.

Primite velliki pozdrav od Vukmirovica, koji su inace iz Bunica,a trenutno vas pozdravljaju iz Sombora ;)

Jasikovački potok

U mom djetinjstvu poslje matice najveca rjeka koju sam poznavao je ovaj potok. U rano proljece i kasnu jesen poslje topljenja snjega i jakih kiša hucao je i pjenio noseci granje i panjeve koje je usput prikupljao. Izvire ispod sela Jasikovac kod Žakulinih kuca u podnožju Džakulovog brda. Izvor cine dva vrela i to Džakulovac kaptirani ozidani kameni kružni bunar dubine 2 metra i u produžetku pojilo za stoku koje se punilo prirodnim padom. Na desetak metara u glibu i ševaru je izvor Magarevac sa jacim izvorom. Zbog slabije pristupacnosti nekadašnji neimari su se odlucili za Džakulovac. Bunari nikad nisu presušivali ni za vreme najvecih suša a voda je kristalno bistra i hladna iz dubine zemlje izvirala u velikim mjehurovima, sa dna bunara iz sitnog pjeska koji se stalno pomjerao kao da ga neka nevidljiva ruka mješa.Obod bunara je uglacan tokom vjekovne upotrebe. Neimari su ostali nepoznati jer nigdje nisu ostavili zapis sem njhovog djela koje je služilo za dobrobit svih naroda koji su boravili na ovim prostorima.

Do izgradnje vodovoda iz Vrela do Bjelopolja 1955. godine bunar je bio glavni izvor pijace vode i sastajalište vodonoša djevojaka, momaka i snaša koji su nosili vodu u vucijama i bremema. Tu su se razmjenjivale najnovije vjesti i bio je glavni „press centar“ za gradinu Jasikivac i Oravac.

Od izvora potok lenjo tece pored jasenove šumice do male padine Jabucice gdje ubrzava i žubori preko kamenja po belom pesku i pravi mali vir dubine do kolena.

Ovde su djevojke i žene prale rublje i uvek se cuo smeh i cika ako su koju poprskale hladnom vodom i lopanje prakljaca.

Potok dalje mirno tece do ispod kuce Danje Drakulica sada njegovih unuka gdje ima pritoku oravacki potok. Ovaj potok nastaje od izvora Stara i mala korita, Puzinovac i izvora u kalembera dragi izpod Prica Gradine. Od izvora do ušca potok mirno tece kroz oravacke bare ispod drakulica kuca do ušca gdje dva potoka stvaraju mali vir sa bistrom i hladnom vodom sa peskovitim dnom pa se ovdje voda nikad nije mogla zamutiti. Ušce je zbog vece kolicine vode služilo za pranje rublja i nazvano je Perilo. Dalje potok polako tece pored bašca i vrtlova i prolazi ispod mosta na cesti Korenica-Udbina .Na ljevoj obali prije mosta nalazio se janj-topola o kome je pisao Branko Drakulic na ovom sajtu. Nizvodno ispod mosta je vece proširenje pješcanog korita gdje je voda do koljena gdje smo se kao djeca brckali, lovili žabe, punoglavce i daždevnjake. Daždevnjaci su imali crna leda i žute stomake oblika guštera i licili su nam na zmajeve iz bajki. Više puta smo donosili piore-ribice sa namerom da poribimo potok ali su se oni vremenom gubili. Odavle potok lagano tece i pravi velike meandre pola kilometra do ponora Bezdan koja je ljevkasto udubljene dubine oko 5 metara i na sredini ima rupu promjera oko 30 centimetara. Bezdan je za nas djecu uvjek bila zastrašujuc zato što se voda vrtlogom u nju slivala te nas je vrtlog plašio i ako nismo bili blizu da bi nas mogao povuci. Imali smo osecaj da bi mogla iz dubine zemlje izici neka neman i progutati nas kao što guta vodu. Preko ljeta potok je bio glavni dom zelenih žaba i trpeza roda i caplji. Žabe su ljeti preko dana cutale a padom mraka su do kasno u noc horski kreketale i uspavljivale nas svojom pjesmom. Roditelji nam nisu dali da ubijamo žabe govoreci ako ubijemo žabu umrece nam majka.

Za vreme jakih kiša i topljenja snjega potok bi toliko narastao da bezdan nije mogao progutati svu vodu pa se razlivala po polju. Zimi kad se razlivena voda zamrzne, ledenu koru smo koristili za klizanje a umesto klizaljki koje smo gledali samo na fotografijama koristili smo cipele sa brukvicama ili pravili drvene nanule. Takmicili smo se ko ce se bolje zatrcati i što dalje otklizati. I pored toga što sam kasnije vidio mnoge velike rjeke potok je ostao najveci i najljepši i uvjek sam se rado izuvao i gljao kroz njegovu vodu i kasnije djeci pokazivao nestašluke koje smo kao djeca radili.

Šuput Nikola, roden u Gradini 1944 godine

Sedlar

Gledao sam slike i vidio staro Sedlara pa sam se sjetio jednog slucajnog susreta s njim u tramvaju u Zagrebu. Nas trojica daka iz njegova doba a tada studenti vozimo se tramvajem kad na jednoj stanici ulazi Sedlar s jednim kolegom a mi se ustanemo i ponudimo im mjesto. On,kad nas je prepoznao, okrene se kolegi i kaže mu "Vidi što su pristojna djeca. Sad si se uvjerio da nisam lagao kad sam ti pricao o njima".
Stari je inace bio i napisao neku pocetnicu koja je bila službeni udžbenik više godina..

Joja...

Vjerovatno se svi sjecaju Bufet-a i Joje Paripovica koji je tamo radio i bio je sklon zafrkancijama.Volio je našaliti se s gostima na njihov racun a i na svoj.Tako je nekada iz Rakovice dolazio dimnjacar Mate cistiti dimnjake pa je cesto sjedio kod Joje.Tako se Mato jednom raspitivao de dobije Joja i de bi on moga dobiti p..ke i Joja ga uputi na onaj zavoj prema Vrpilama i u kucu Grkovica.Ode Mato ali se brzo i vrati i prigovara Jaoji da ga je zeznuo jer ga je ta žena skoro metlom istukla kad joj je rekao zbog cega je došao i da mu neda.Joja mu odgovori da ne zna šta joj je jer njemu dade uvijek.
Joja njega,zahebant kakav je bio ,poslao svojoj ženi.
Je li ovo istina ili je pricu izmislio Joja ili je neko drugi ja neznam ali poznavajucu ga ne bi me cudilo da bi to on i napravio.
- - - - - - -

Ima jedna istinita prica gdje je Joja izvukao deblji kraj.
Jožo Zaklan iz Krbavice mi je to pricao.
Išao Jožo nešto obaviti u opcinu i kako je bio gladan ode do Joje i pita ga što ima da se on najede.Joja ga odmjeri, i kako jožo nije jako krupan covjek vec je nižeg rasta,veli mu da mu je dosta pola kile janjetine.Jožo ga pita što ce biti ako on pojede više Joja malo ustukne,odustane od pola kile i veli da ako pojede više od kile da mu ne mora platiti.
Pojeo Jožo i više od kile i po, a nama koji smo ga dobro poznavali, ništa cudno.Omanji covjek ali jako jak,temeljit, i mogao je puno pojesti.
Joja je, naravno,održao obecanje .

Tajna kamenih blokova

U Gradini ispred Prelcove kuce-zidine sa desne strane ceste Korenica- Udbina izmedu dvije stoljetne lipe nalazili su se dva klesana kamena pešcara-borovca velicine 50 x 50 x 200 cm i 50 x 50 x100 cm na kojima smo se kao deca igrali i stalno nastojali da odgonetnemo njihovu tajnu. Bili su nam poduporanj za pentranje na lipe posebno kad procvetaju a najcešce su nam služili kao postolje sa koga smo uzjahivali konje. Cesto su na njima sedeli putnici namernici da bi se od dugog pešacenja odmorili u hladu lipa. U to vreme nije bilo automobila i autobusa vec se najcešce išlo pešice ili zaprežnim kolima. Zahvaljujuci tom kamenju i nepostojanju automobila kao decak sam upoznao sve stanovnike sela Ponor, Frkašic, Grabušic Vedašic, Klašnica i Tuk. najcešce su išli u Korenicu radi obavljanja administrativnih poslova, trgovinu ili subotnji sajam koji je bio glavna manifestacija kada se trgovalo, najcešce stokom a vecina je išla iz navike i potrebe da sretne prijatelje , poznanike i rodake iz drugih sela.

Na kamenju nije bilo nikakvih zapisa.Uvek su bili velika tajna oko koje nam se razvijala mašta o starim ratnicima, hajducima i vitezovima.

Pitali smo se što je ispod njih i kakvu tajnu cuvaju,zašto se tu nalaze? Ko ih je i kako doneo? Kada su doneseni, jer u blizini nema takvih stjena .

Na naša pitanja ni stariji nisu znali odgovor. Sada kad sam potražio odgovor kroz dostupnu literaturu i historijsku gradu valjan odgovor nisam pronašao, ali sam došao do saznanja da su na ovim prostorima boravili razni narodi, Iliri, Rimljani, Kelti, Germani, Hrvati, Bunjevci, Vlasi-Srbi, Turci pa opet Srbi. Svi su ostavljali svoje nejasne tragove i belege koji se teško mogu razjasniti i objasniti.

Prostor gde su se nalazili kameni blokovi stariji seljani su nazivali Crkvina i ako nema materijalnih dokaza o postojanju crkve ili neke bogomolje..

Prilikom kopanja temelja za kucu Milan Drakulic-Ðukanov je pronašao ljudske kosture koji su bili zakopani na dubini od pola metra.Za lokalitet niko nije pokazao interes da ga podrobnije ispita i pokuša da pronade odgovor. Ko je bio narod na tom prostoru?

Kameni blokovi i lipe uklonjeni su prilikom izgradnje asvaltne ceste od Korenice prema Udbini 1968 godine. Niko nezna gde su blokovi baceni jer opet nije bilo interesa da se sacuvaju i ostave kao neznani spomenik davnih vremena i naroda koji je na taj nacin ostavio zapis da su postojali i tu boravili. Kad su napustili kraj? Zašto su ga napustili? Gde su otišli? Ko su im potomci i dali su nestali bez traga?

Na ova pitanja teško je naci odgovor pa tako tajna kamena ostaje nerazjašnjena kao mnoge svetske tajne.

Šuput Nikola, roden u Gradini 1944 godine

PORIJEKLO prezimena DRAKULIĆ

Ime DRAKUL, koje potiče od grčke riječi DRAKON i latinske DRAKO zmaj, bilo je često među stočarima,koji su se mješali sa srpskim stanovništvom još u srednjovjekovnim državama,a prezime DRAKULIĆ se, i u bližoj, i u daljoj prošlosti najčešće javlja u LICI.
Opisi putopisaca i drugi izvori potvrđuju da ih je u koreničkom kraju bilo još 1700. godine,a graničarski spiskovi iz 1712. godine ih registruje u 110 kuća u KORENICI.
“Karlovačko vladičanstvo”M.Radeke evidentira DRAKULIĆE u Lici, Baniji, Kordunu i okolnim oblastima kao pravoslavne Srbe sa Slavama Jovanjdan, Mitrovdan, Sv.Stevan Dečanski, tj.Mratindan, i Aranđelovdan, ali u DRAKULE sa Slavama Mratindan i Sv.Jovan.
M.Karanović, autor “Pounja”,za DRAKULIĆE i ostale”MRATINŠTAKE”, za čija imena (Šaša, Agbaba, Kalember, Kovačević, Grahovac, Kobić, Raca,Galogaža i Turudija) kaže da “čudno zvuče”-navodi da su svi u srodstvu i da potječu iz hercegovačkih KORJENIĆA.
I J.Dedijer, u monografiji “Hercegovina”, kaže da su DRAKULIĆI iz KORJENIĆA sa Slavom Sv.Stevan Dečanski, Sv.Mrata, odseljeni u LIKU i da je KORENICA i dobila ime po njihovom zavičaju-KORJENIĆIMA u Hercegovini.
U Žudojevcima, Bilećkim Rudinama, imali su rodbinu Ðaiće, sa istom Slavom kao DRAKULIĆI, ali je zanimljivo da ispitivači prezimena u Hercegovini i Crnoj Gori uopće nisu naišli na porodice sa ovim prezimenom. To može da znači samo, da su se
već bili iselili u prethodno navedene krajeve.
U Boki se sreće prezime DRAKUL, porodice u Grblju, koja se doselila između XV i XVIII stoljeća iz Crne Gore. Ima ga u Vranovači, porodice, također doseljene iz Crne Gore u XVIII stoljeću, ali sa Slavom Sv.Nikola.
Etnolog J.Erdeljanović za njih kaže da su od Jovanovića, od Bjeloša, odnosno Bajica, i da ih ima u Paštrovićima pod prezimenom Vukota. Od njih su i porodice u Petrovom Selu, na Miroču, u Srbiji, u Srijemu i u Lici, odseljene sredinom XIX
stoljeća. Neki od njih slave Arhangela Mihaila.
Nema pisanih tragova o DRAKULIĆIMA sa teritorija Crne Gore i Kosova i Metohije (SRBIJA).

Etnolozi mr.Radomir D. Rakić
Vera Stanisavljević-Rakić

ROMIN MOSTIC I CILJALJKA

Mnoga mjesta u korenickoj kotlini su dobila imena po ljudima, karakteristikama i sastavu tla , travama ili drvecu koje tu raste i divljim životinjama koje tu obitavaju . Neka mjesta pak dobiše imena po dogadajima koji su se zbili na njima. Sva ova mjesta služe narodu kao orjentiri, što bi za velegradsku sredinu bile ulice i trgovi.

Tako su igrom slucaja i jasne namjere sa nerealnim ishodom, dva mjesta dobila imena po akciji i poisljedici dogadaja koji se zbio prije 200 godina , kad su ovim krajem i Kordonskom cestom krstarile Francuske vojnopolicijske patrole maršala Marmona(Marmont). Ove patrole su održavale red i progonile vojne odmetnike pandure-Seržane(Francuzi su ih zvali Crvene kabanice),koji su pružali otpor francuskoj vlasti poslije zauzimanja Ilirskih provincija od francuskih trupa (korpusa) Napoleona Bonaparte, kojima je tada komandovao Marmon.

Ovo se dešavalo poslije odlucujuce bitke kod Gracaca 16-17.maja 1809.g.(*)

Ispod sela Jasikovac, smještenog na sastavu plodne plecine Rotaljevac i golog brda Glavice, postoje dva izvora pri dnu plecine svaki sa svoje strane , koji zbog kolicine vode imaju i svoje potoke. Ispod istocnog dijela sela tj. Mimulina gaja i kuca Žakula(Zelica) na pocetku ravnih košanica nalazi se izvor Draginovac, a sjeverozapadno od sela u pitomoj dolji izvor Džakulovac.

Izvor Draginovac, po pricanju ima ljeti najhladniju vodu , a njegov potok, pojacan potokom izvora Krcevina koji se nalazi nesto juznije prema Keljevom Brdu, tece prema sjeveroistoku izmedju Pribaraka i Brda i uliva se u Maticu-Korenicu poviše kolskog gaza Tucke Plitkulje. Na svom putu prolazi ispod Kordonske ceste, sada saobracajnice Karlovac-Zadar.

I tada je postojao i sada postoji most ili mostic ispod koga i sada prolazi Draginovacki ili kako ga još zovu Romin potok, na svom putu ka Matici -Korenici.

Desilo se tada da je baš u trenutku kad je Marmonova patrola prelazila preko ovog mosta, na istu pucano iz središnjeg dijela Plješivice sa jedne uzvisine nedaleko od istocne litice Vilene Grede.

Posljedica toga pucnja je pogodak i ranjavanje u koljeno jednog vojnika iz patrole koji je zbog toga ostao hrom (šepav - u narodu 'rom ).

Tako to mjesto i most dobi ime po tom ranjenom i od posljedica ranjavanja hromom vojniku Romin mostic , a Draginovacki potok su poslije toga neki, po mostu, zvali još i Romin potok .

Kasnije je utvrdeno mjesto sa koga je pucano na patrolu. Ovo je bio vrlo precizan hitac sa ove uzvisine udaljene oko 3 kilometra do mosta tj.mjesta pogotka pa su ljudi nagadali da li se radi o izuzetnom strelcu ili pak slucajnom pogotku, ali sa jasnom namjerom.

Ovo mjesto tj. terasastu kotu središnjeg visinskog dijela Plješivice, sa koga se kao na dlanu vidi, a i tada je bilo vidno i pregledno polje i Kordonska cesta, nazvaše Ciljaljka , što se odomacilo kod naroda.

* (O bitci - u prilogu Zanimljivosti)

Smicalice ljudi u dokolici

Jedne subote, pijacnog dana u Korenici, grupica poznanika je po pasijem vremenu svratila u birtiju kod Cice da bi uz kuvanu rakiju okrepila i ugrejala. Kako je kap po kap, cašica po cašica popijeno malo više,uz opuštenu atmosveru su pocele da se ispredaju razne price i prave smicalice.

Napolju se vec smracilo, padao je sneg i susnežica tako da se ispred birtije stvorila lapavica i blato.

Konji upregnuti u saonice strpljivo su cekali svoje gazde.

Tako je u jednim saonicama, omamljen picem, u izvrnutom kožunu zadremao Okan.

U birtiji, u zagrejanoj i opuštenoj atmosferi, Ðura je predložio svom prijatelju Mici da mu proda dobrog ovna kojeg tog dana nije uspeo prodati na pijaci. Ubrzo su se dogovorili da pogledaju ovna tako da su izašli napolje da ga vide. U polumraku, Mica je opipao ovna po ledima i zakljucio da je dosta dobar idebeo. Vratili su se u birtiju, sklopili posao i nastavili pijanku do fajronta.

Kasno u noc, izašli su iz kafane kako bi pošli svojim kucama. Mica je tada tražio od Ðure da prebaci ovna na svoje saonice. Tada se Okan probudio i ustao u cudu šta ga je snašlo. Naravno, Mica je shvatio prevaru i šalu i samo se nasmejao.

Okan ovu smicalicu Ðuri nije mogao zaboraviti te je smišljao kako da mu se osveti.

Jednom prilikom mu se na cesti u Kapeli obratio neki Nemac koji je tražio grob svog sina poginulog u Drugom svetskom ratu u okolini Plitvica. Okan ga je odveo na seosko groblje i doveo do groba Ðurinog oca tvrdeci da je tu zakopan njegov sin. Pomogao mu je da iskopaju kosti koje je Nemac poneo u Nemacku.

Kada su Ðuri meštani prebacivali kako mu je Okan prodao oca, Ðura je samo odgovorio: „Neka, to je dobro,nemac ce mu tamo podici spomenik i nece biti zaboravljeno i izbrisano mesto gde je sahranjen bez obeležja i drvenog krsta koji je davno istrulio“.